Генетски код Лондона

Лондону можда недостају формалност и правилност Париза или Берлина, зато што је релативно неплански грађен, али му не мањка разноврсности и виталности. Управо стога овај град има сасвим посебан карактер, написао је Питер Мареј (Одбор Клуба архитеката Велике Британије) непосредно пред сутрашње отварање изложбе „Педесет година архитектуре Лондона”, чији је кустос. Ова поставка, која се отвара у галерији Прогрес, у 19.30 сати уједно је и централна у оквиру Београдске недеље архитектуре, коју ће, поред ње, чинити и бројни други садржаји.

Више од 270 фотографија великог формата приказују раст Лондона као глобалне престонице архитектуре у периоду од 1960. до 2010. године. Подељена у пет декада, уз главни акценат стављен на последњих десет година, изложба ће, хронолошким редоследом, приказати више од двеста зграда које су обележиле историју модерног градитељства овог града. Међу њима су Центерпоинт, Геркин, галерија „Далвич”, Тејт Модерн, зграда „Економиста” и пословни центар „Канари Ворф”. Добар начин да се и практично увиди како је ова привлачна метропола еволуирала од разних села основаних око централног, историјског језгра и то на принципу познатог енглеског прагматизма, утицајног и на пољу архитектуре. Доказ тврдњи управо је велики пожар који је Лондон задесио 1666. године.

– Иако је већ након неколико недеља од разарања дизајниран велики развојни план, базиран на континеталним моделима, трговци су били ужасно нестрпљиви да поново покренусвоје бизнисе. Нису могли да чекају да се план реализује па су почели изградњу нових зграда малтене одмах. Уз то, села у околини центра ширила су се према споља док се нису спојила у једну велику целину. Општине Лондона баш због тога како су настајале и данас имају свака своје посебности. То је трговачки град и архитектура заиста то и одражава, објашњава Мареј, архитекта који тренутно председава „Вордсерчу” – глобалном маркетиншком и брендинг компанијом специјализованом за архитектуру, а који је већи део своје каријере посветио приближавању архитектуре широј јавности, поред плодоносног рада на пољу изложби и уредништва бројних стручних издања.

Директна инспирација за ову изложбу, како нам каже, била је књига „Новија британска архитектура” која је објављена 1947. а чији је циљ био „припрема за време када се поново могу градити лепи објекти повратком прогресивне еволуције у градњи”. Имајући у виду дистанцу, поставка има квалитетвише – непристрасно представља садржаје из периода процвата и назадовања, доводећи у питање претпоставке о неким зградама, позивајући публику на размишљање о новим интерпретацијама.

Велико искуство у струци Мареј је стекао, између осталог, и путујући, о чему је говорио у једном од интервјуа датог британској штампи. „Битно је видети како друге културе решавају проблеме и како долазе до решења, како бисмо из тога нешто научили, јер градови су умногоме последица генетског кода неког места”, једна је од његових мисли забележених том приликом. Све у прилог стварања имиџа једног града. За крај је издвојио неколико зграда широм света које треба видети у сваком случају:

– Знаменитости привлаче људе, без обзира на то да ли су катедрале или облакодери. Не би требало пропустити Сиднејску оперу, Дуомо у Фиренци, Пјацу дел Кампо у Сијени, Понте Векио у Венецији, зграду Сиграм у Њујорку, Нојес мусеум у Берлину, Алхамбру у Гранади, Цркву светлости у Осаки...

Изложбу ће пратити и предавања, стручна вођења, као и дечја радионица „Град и светлост” у реализацији Центра за промоцију науке.

М. Димитријевић