Против владе експерата

Бога ми остало је још само две недеље па изборни циркус очигледно улази у фазу кулминације. Шта смо до сада научили? Да ће следећи премијер да буде жена, да ће ММФ да буде отеран из Србије, да ће се укинути партијско запошљавање, да ће тек да буде правог запошљавања, да ће Србија да буде војно и политички неутрална, да ће да буде поштена, да ће пензије и даље растом да прате зараде, да ће да дође сто милијарди инвестиција (уопште), десет милијарди само из Русије, да нису сви исти итд.

Хоћете да се кладимо да ништа од овог неће да се оствари? Зашто? Па зато што је немогуће. ММФ ће да дође чим се формира влада и она ће што пре морати да уђе у нови аранжман са њим како би могла да повуче следеће транше кредита. А шта ће нам кредит? Па да би се обезбедила елементарна ликвидност јавних финансија које обележава све већа рупа на страни прихода. Србији годишње треба минимум две милијарде евра даљих позајмица како би могла да исплаћује пензије и плате у огромном јавном сектору. А зашто је он огроман?

Па зато што је приватни сектор потпуно у чабру. Велики српски тајкуни свакодневно окончавају бизнис, најчешће предајом задужених фирми странцима, а некад богами и радикалнијим методама. У таквој ситуацији битка за буџетско запослење је нажалост постала основни вид „предузетништва” у Србији. Пошто се буџетски послови добијају преко владајућих партија, партијско запошљавање не само да неће бити укинуто него ће га вероватно бити све више.

Хајдемо даље: један од разлога попустљивости ММФ-а према Србији била је потреба да се социјалне тензије релаксирају због Космета. Пошто је за њих са фуснотом питање Косова мање-више завршено, ММФ ће сада бити прилично бруталан. То значи да ће основни захтеви бити смањење плата у јавном сектору и радикално смањење пензија.

Ако дакле можемо врло брзо очекивати мноштво социјалних проблема уз резање пензија и плата, онда је врло извесно предвидети штрајкове, протесте и друге облике незадовољства, још више него до сада. Дакле премијер ће морати да буде веома јака политичка личност способна чак и физички да улива страхопоштовање. Онда вам постаје јасно колике су шансе да се на челу следеће владе нађе жена.

Е сад ако сте економски толико зависни од ММФ-а, ЕБРД-а и других облика западне финансијске помоћи, знате да се канцеларије НАТО-а у Србији налазе у згради Министарства одбране, а уводите санкције Белорусији, Обали Слоноваче... израчунајте колике су шансе да Србија остане „војно и политички неутрална”. Она ће то бити формално, баш као и данас, а у стварности ће све више да се трансформише у „евроатлантском” смеру. Што се озбиљности руског интересовања за нас тиче вреди истаћи две ствари: прво, свака прича о могућности да се Србија повеже са пројектом Евроазијске уније и ОУКБ претпоставља да тамо најпре уђу Бугарска и Румунија, и друго Гаспром се на Звездином стадиону рекламира на латиници. За паметног доста.

Ако мислите да сам окорели песимиста и дефетиста, замислите тек да почнем детаљно набрајање суштинских тема о којима готово нико не говори у овој кампањи: демографска пропаст, пражњење села, очајна културна и идентитетска политика, фаталне последице болоњске реформе високог образовања, занемарена просвета, потпуно занемаривање технолошког развоја и одвајање науке од привреде, проблематичан статус Војводине, могућа ескалација тензија у рашкој области итд.

И сад помислите да вам се нека политичка опција обрати са оваквим програмом и каже: људи то је будућност која вас у најопштијим цртама очекује ко год да победи. Да ли бисте гласали за њих са оваквом „истином”? Не наравно. Лепше звуче бајке различитог типа које слушамо од ових што сачињавају политичку елиту.

Све више ме осваја утисак да највећи део гласача ово јако добро разуме. Као да сви виде да кампања никад није била бесмисленија и празнија. Но и поред тога ће по најавама истраживача доста велики број људи да изађе на гласање. Најмањи број ће изаћи да гласа зато што верује некој политичкој опцији. Највећи број ће ићи да гласа за опцију у којој препознаје неки свој интерес: они који имају посао да би га сачували, они који га немају јер се надају да ће њихови да им га обезбеде. Многе присталице мањих странака гласаће за своје да би спречиле прављење двопартијског система и референдумске атмосфере. Они који још верују у могућност радикалне промене гласаће за неке нове опције.

Да закључим: колико год нам се не свиђало актуелно стање елите, сви набројани мотиви су легитимни. Постоји једна гора опција коју на све начине треба избећи, а за коју се чини се увелико припрема јавно мњење. Постоје значајни спољни и домаћи кругови који би да нам наметну експерте: дакле да се каква-таква воља грађана на изборима суспендује, и да уместо изабраних представника народа на чело државе дођу „независни експерти” које би они послали да спроводе „оно што је за нас добро”.

*Виши научни сарадник, Институт за европске студије, Београд