Криви смо ми

Дилеме сад заиста више нема: ми, као врста, као цивилизација, криви смо за то што нам је из године у годину све топлије. Своје потписе на "свеобухватан и тачан" извештај са оваквим закључком ставило је 2.500 научника које су окупиле Уједињене нације. Саопштили су нам га у петак. Извештај је припреман шест година, компјутери и инструменти који су били на располагању омогућили су да се све измери, прерачуна и предвиди са много више научне прецизности и метеоролошке извесности. Промене, уосталом, сви већ осећамо, а деца наше деце, сад је то сасвим извесно, остариће на климатски сасвим другачијој планети.

Штета је већ толика да ће температура расти чак и ако се испуштање угљен-диоксида у атмосферу не буде повећавало. Али то не значи да ништа не треба предузимати. Од горег увек може да буде горе. Ако овај извештај представља међународни консензус о дијагнози, потребан је исти такав о терапији. Тога неће бити без Америке, која је минирала претходни договор о климатској акцији.

Да ли је недавна успутна опаска председника Буша у говору о "стању нације", да климатске промене представљају "озбиљан изазов" почетак "омекшавања"? Видеће се. У међувремену, француски председник Жак Ширак је упозорио Вашингтон да ће, не буде ли поштован Кјото протокол, Европа увести "таксу на угљеник", односно робу из еколошки немарних земаља. Европа је, иначе, највеће извозно тржиште за америчке производе… Другачије прочитана, Ширакова порука гласи: нема трговине око климатске политике.

ИРАН ЈЕ ПРОШЛЕ НЕДЕЉЕ ЗАМЕНИО ИРАК КАО ГЛАВНА ВЕСТ. Повод је америчко "звецкање оружјем" према Техерану, уз оптужбе да обучава и наоружава антиамеричке снаге у Ираку, као и овлашћења америчкој војсци да сумњиве Иранце тамо заробљава, а по потреби и убија. Да ли су се ирански лидери уплашили претње? Одговор на ово питање понудио је уводник "Њујорк тајмса": "Катастрофални рат у Ираку је у толикој мери нарушио кредибилитет Америке – и пренапрегао њене ресурсе – да су амерички непријатељи престали да се плаше. Једини који су уплашени јесу Американци и њихови пријатељи". 

 Америчка моћ је у опадању, констатује, на другој страни Атлантика, коментатор лондонског "Гардијана", поручујући да САД, додуше, и даље могу да диктирају глобални дневни ред – али да нису више у стању да га реализују.

РУСКИ ПРЕДСЕДНИК ПУТИН, коме, као и Бушу, други, последњи мандат истиче идуће године (ако у међувремену не пронађе начин да озакони и трећи), најавио је заинтересованост за оснивање "ОПЕК-а за гас" – удружења произвођача овог енергента, по моделу онога које имају произвођачи нафте. Не, то неће бити картел, одмах је настојао да разувери страховања оних који су помислили да је реч о механизму за договарање о цени овог изузетно важног енергента, већ пре свега форум за координацију активности и енергетске сигурности. У њему би, поред Русије и бивших совјетских република, били и Алжир, Либија, Катар, па можда и Иран…

Ово је највише забринуло Европљане који су прошле и ове године постали замишљенији него раније над чињеницом да превише зависе од нафтовода и гасовода који се пуне у Русији. Путин, коме је, очигледно стало да га Европљани уважавају, по свој прилици жели и да га поштују. Руски адути у глобалној арени нису више средства за одржавање равнотеже страха из хладноратовске ере, већ главна монета униполарног света: нафта и гас.