Krivi smo mi

Dileme sad zaista više nema: mi, kao vrsta, kao civilizacija, krivi smo za to što nam je iz godine u godinu sve toplije. Svoje potpise na "sveobuhvatan i tačan" izveštaj sa ovakvim zaključkom stavilo je 2.500 naučnika koje su okupile Ujedinjene nacije. Saopštili su nam ga u petak. Izveštaj je pripreman šest godina, kompjuteri i instrumenti koji su bili na raspolaganju omogućili su da se sve izmeri, preračuna i predvidi sa mnogo više naučne preciznosti i meteorološke izvesnosti. Promene, uostalom, svi već osećamo, a deca naše dece, sad je to sasvim izvesno, ostariće na klimatski sasvim drugačijoj planeti.

Šteta je već tolika da će temperatura rasti čak i ako se ispuštanje ugljen-dioksida u atmosferu ne bude povećavalo. Ali to ne znači da ništa ne treba preduzimati. Od goreg uvek može da bude gore. Ako ovaj izveštaj predstavlja međunarodni konsenzus o dijagnozi, potreban je isti takav o terapiji. Toga neće biti bez Amerike, koja je minirala prethodni dogovor o klimatskoj akciji.

Da li je nedavna usputna opaska predsednika Buša u govoru o "stanju nacije", da klimatske promene predstavljaju "ozbiljan izazov" početak "omekšavanja"? Videće se. U međuvremenu, francuski predsednik Žak Širak je upozorio Vašington da će, ne bude li poštovan Kjoto protokol, Evropa uvesti "taksu na ugljenik", odnosno robu iz ekološki nemarnih zemalja. Evropa je, inače, najveće izvozno tržište za američke proizvode… Drugačije pročitana, Širakova poruka glasi: nema trgovine oko klimatske politike.

IRAN JE PROŠLE NEDELjE ZAMENIO IRAK KAO GLAVNA VEST. Povod je američko "zveckanje oružjem" prema Teheranu, uz optužbe da obučava i naoružava antiameričke snage u Iraku, kao i ovlašćenja američkoj vojsci da sumnjive Irance tamo zarobljava, a po potrebi i ubija. Da li su se iranski lideri uplašili pretnje? Odgovor na ovo pitanje ponudio je uvodnik "Njujork tajmsa": "Katastrofalni rat u Iraku je u tolikoj meri narušio kredibilitet Amerike – i prenapregao njene resurse – da su američki neprijatelji prestali da se plaše. Jedini koji su uplašeni jesu Amerikanci i njihovi prijatelji". 

 Američka moć je u opadanju, konstatuje, na drugoj strani Atlantika, komentator londonskog "Gardijana", poručujući da SAD, doduše, i dalje mogu da diktiraju globalni dnevni red – ali da nisu više u stanju da ga realizuju.

RUSKI PREDSEDNIK PUTIN, kome, kao i Bušu, drugi, poslednji mandat ističe iduće godine (ako u međuvremenu ne pronađe način da ozakoni i treći), najavio je zainteresovanost za osnivanje "OPEK-a za gas" – udruženja proizvođača ovog energenta, po modelu onoga koje imaju proizvođači nafte. Ne, to neće biti kartel, odmah je nastojao da razuveri strahovanja onih koji su pomislili da je reč o mehanizmu za dogovaranje o ceni ovog izuzetno važnog energenta, već pre svega forum za koordinaciju aktivnosti i energetske sigurnosti. U njemu bi, pored Rusije i bivših sovjetskih republika, bili i Alžir, Libija, Katar, pa možda i Iran…

Ovo je najviše zabrinulo Evropljane koji su prošle i ove godine postali zamišljeniji nego ranije nad činjenicom da previše zavise od naftovoda i gasovoda koji se pune u Rusiji. Putin, kome je, očigledno stalo da ga Evropljani uvažavaju, po svoj prilici želi i da ga poštuju. Ruski aduti u globalnoj areni nisu više sredstva za održavanje ravnoteže straha iz hladnoratovske ere, već glavna moneta unipolarnog sveta: nafta i gas.