Овде станује солидарност

Хуманистички, непретенциозан, хуморан и оптимизмом обојен, мали а по значају и актуелности теме велики филм – такав је „Авр”, последње филмско дело финског мага Акија Каурисмакија.

Минималистичка прича о двоје постаријих, сиромашних боема (пропали уметник и домаћица), који спасавају малог афричког имигранта од полицијске рације у европској луци Авр (Француска), у коју је на путу за Лондон стигао у бродском контејнеру, Каурисмакијев је одговор на тему неморала и хипокризије европских моћника.

О томе нам он прича. На француском језику. На њему својствен црнохуморан начин. У постмодернистичком стилу и ретродизајну, нудећи гледаоцима своју веру у мале, такозване неважне људе, упирући прстом у агресивно игнорантску имигрантску политику Европе. И што је још важније – Каурисмаки нам (у)казује и то да има љубави, чисте и неискварене људске среће и међуљудске солидарности. Макар само у „Авру”, у још једној необичној конструкцији приказа живота који личи на филм.

То је (живот као филм) и иначе специјалност овог култног финског аутора чија дела краси једноставност ауторског приступа, топлина у опхођењу са ликовима, апсурд егзистенције у свим њеним тужним, али и лепим тренуцима, али и метафилмске референце на претходна дела и омаже. У овом случају, реч је о ауторским реминисценцијама на сопствене филмове „Живот боема”, „Унајмио сам плаћеног убицу” чак и на „Лењинградске каубоје” и о омажу филмовима француског редитеља Жан-Пјер Мелвила.

Хелсиншку луку коју памтимо из Каурисмакијевих филмова „Сенке из раја” и „Светла у сумраку” заменила је лука у Авру, али то је она иста каурисмакијевска метафора самог живљења – из луке одлазиш у потрагу за срећом, у њу се враћаш у смирају живота, у њој живиш гледајући друге како одлазе и долазе, сачекујеш и испраћаш, радујеш се и тугујеш.

У тој Каурисмакијевој луци и време и људи као да су се зауставили негде у седамдесетим годинама прошлог века. У ауторовој носталгичној прошлости. Нема нових фасада, нема савремених аутомобила, електронских уређаја. Само уске уличице, старински барови из којих се чује романтични звук хармонике, пекаре, мале продавнице у којима необична локална заједница, апсолутна искључена из света спектакла, трке за новцем и престижем било које врсте, проналази све што јој треба.

Локални рибари су прави филозофи који распредају о руској литератури, полицијски службеник који мрзи људе, пропали писац који с духовним миром другима чисти ципеле и његова, не зна се од чега, оболела вољена супруга, шанкерка, продавачица, малени црни дечак у чијем спасавању учествују сви из заједнице. Све сами људи чија доброта производи доброту, у ауторовом свету непоправљивог оптимизма, лепоте живљења, истинске осећајности и препознатљиве поетике апсурда.

Овако окарактерисаним ликовима у сјајном тумачењу његових вољених глумаца Андреа Вилмса, Кати Оутинен, Жан-Пјера Дарусена и маленог Блондена Мигуела (каурисмакијевска „укочена” глума и декламација ретких реплика), Каурисмаки подређује и сценографију и музику (незаборавна рок секвенца наступа бенда Литл Боја) и ритам филма у којем је једини негативни јунак сам бешћутни друштвени систем. Међутим, чак ни он неће успети да уништи солидарност тих малих људи у заједници. Каурисмаки нас је са својим експлицитним ауторским ставом уверио да то није немогуће. И зато филм „Авр” није за пропуштање. После њега се гледалац осетити бољим и племенитијим него што јесте.