Ovde stanuje solidarnost

Humanistički, nepretenciozan, humoran i optimizmom obojen, mali a po značaju i aktuelnosti teme veliki film – takav je „Avr”, poslednje filmsko delo finskog maga Akija Kaurismakija.

Minimalistička priča o dvoje postarijih, siromašnih boema (propali umetnik i domaćica), koji spasavaju malog afričkog imigranta od policijske racije u evropskoj luci Avr (Francuska), u koju je na putu za London stigao u brodskom kontejneru, Kaurismakijev je odgovor na temu nemorala i hipokrizije evropskih moćnika.

O tome nam on priča. Na francuskom jeziku. Na njemu svojstven crnohumoran način. U postmodernističkom stilu i retrodizajnu, nudeći gledaocima svoju veru u male, takozvane nevažne ljude, upirući prstom u agresivno ignorantsku imigrantsku politiku Evrope. I što je još važnije – Kaurismaki nam (u)kazuje i to da ima ljubavi, čiste i neiskvarene ljudske sreće i međuljudske solidarnosti. Makar samo u „Avru”, u još jednoj neobičnoj konstrukciji prikaza života koji liči na film.

To je (život kao film) i inače specijalnost ovog kultnog finskog autora čija dela krasi jednostavnost autorskog pristupa, toplina u ophođenju sa likovima, apsurd egzistencije u svim njenim tužnim, ali i lepim trenucima, ali i metafilmske reference na prethodna dela i omaže. U ovom slučaju, reč je o autorskim reminiscencijama na sopstvene filmove „Život boema”, „Unajmio sam plaćenog ubicu” čak i na „Lenjingradske kauboje” i o omažu filmovima francuskog reditelja Žan-Pjer Melvila.

Helsinšku luku koju pamtimo iz Kaurismakijevih filmova „Senke iz raja” i „Svetla u sumraku” zamenila je luka u Avru, ali to je ona ista kaurismakijevska metafora samog življenja – iz luke odlaziš u potragu za srećom, u nju se vraćaš u smiraju života, u njoj živiš gledajući druge kako odlaze i dolaze, sačekuješ i ispraćaš, raduješ se i tuguješ.

U toj Kaurismakijevoj luci i vreme i ljudi kao da su se zaustavili negde u sedamdesetim godinama prošlog veka. U autorovoj nostalgičnoj prošlosti. Nema novih fasada, nema savremenih automobila, elektronskih uređaja. Samo uske uličice, starinski barovi iz kojih se čuje romantični zvuk harmonike, pekare, male prodavnice u kojima neobična lokalna zajednica, apsolutna isključena iz sveta spektakla, trke za novcem i prestižem bilo koje vrste, pronalazi sve što joj treba.

Lokalni ribari su pravi filozofi koji raspredaju o ruskoj literaturi, policijski službenik koji mrzi ljude, propali pisac koji s duhovnim mirom drugima čisti cipele i njegova, ne zna se od čega, obolela voljena supruga, šankerka, prodavačica, maleni crni dečak u čijem spasavanju učestvuju svi iz zajednice. Sve sami ljudi čija dobrota proizvodi dobrotu, u autorovom svetu nepopravljivog optimizma, lepote življenja, istinske osećajnosti i prepoznatljive poetike apsurda.

Ovako okarakterisanim likovima u sjajnom tumačenju njegovih voljenih glumaca Andrea Vilmsa, Kati Outinen, Žan-Pjera Darusena i malenog Blondena Miguela (kaurismakijevska „ukočena” gluma i deklamacija retkih replika), Kaurismaki podređuje i scenografiju i muziku (nezaboravna rok sekvenca nastupa benda Litl Boja) i ritam filma u kojem je jedini negativni junak sam bešćutni društveni sistem. Međutim, čak ni on neće uspeti da uništi solidarnost tih malih ljudi u zajednici. Kaurismaki nas je sa svojim eksplicitnim autorskim stavom uverio da to nije nemoguće. I zato film „Avr” nije za propuštanje. Posle njega se gledalac osetiti boljim i plemenitijim nego što jeste.