Универзитетска буна

Нови модел финансирања универзитета по Стратегији развоја образовања Србије, потпуно неочекивано за ове уобичајене предизборне дане, узбуркао је академску јавност. Иако је министар др Жарко Обрадовић, заменик председника социјалиста и професор на приватном универзитету израду стратегије препустио експертима, пре свега професорима Универзитета у Београду, показало се да су против поделе све тањег буџетског колача, глас први подигли управо професори УБ. По свему судећи, слична буна се може очекивати и на осталим државним универзитетима наредних дана.

С друге стране, увређени су и приватни универзитети – они сматрају да су законски равноправни само на папиру, да се њихов глас уопште не чује, па је чак „због уступака државним факултетима”, њихов представник у радној групи поднео оставку.

Шта је то толико спорно? У Нацрту стратегије пише да сви студенти треба да имају иста права, укључујући и право на помоћ државе, зависно од свог успеха, материјалног стања и области студирања. Пише и да држава може да примени институционално буџетско финансирање уколико мали број уписаних студената угрожава рад високошколских установа које су посебно значајне за нацију.

Слажемо се са сваком реченицом. Међутим, чињеница је да живимо у земљи у којој различити партијски утицаји могу да обезбеде да се славина негде заврне, а негде одврне.

Јасно је да пара нема и да је научна фантастика идеја креатора стратегије да се за образовање издваја као и у развијеним европским земљама. Знамо и да већина државних факултета ради на ивици издржљивости. Зато је и разумљива жеља да се задржи то мало пара. Разумљива је и жеља приватника да остваре сопствене интересе.

Реалност је да добрих студената, али и оних који варају или купују испите има и на једним и на другим факултетима. Већина нас је завршила државне факултете, и сви се сећамо бар једног професора код којег се пролазило на „кратку сукњу” или „фудбалерско име”, али се сећамо и професора због којих нам је глава падала од умора у читаоници. Чињеница је и да су професори који сада предају на приватним универзитетима исти они који су завршили и предавали на државним универзитетима.

Реалност је и да послодавци радије запошљавају оне који конкуришу са дипломом државног универзитета, а с друге стране, све више младих уписује приватне факултете тврдећи да су тамо далеко бољи услови за рад, почевши од малих група и посвећених професора, па до тога да не морају да брину о уџбеницима или да ли ће у току зиме факултет имати струју и грејање.

Као што је указао и највећи број наших читалаца у коментарима, јасно је да је основни проблем у томе што је систем постављен наопако, почевши од акредитације, преко различитих критеријума оцењивања, до контроле квалитета.

Не треба брзати само зато што се ближе избори или зато што нисмо до сада имали стратегију. Боље је урадити посао како треба, бар једном, пре свега због младих који ће поново бирати између гласачког листића и пасоша. Шта ће одабрати, зависи од нас.