Фактор изненађења адут малих држава

Кључни узрок одређене летаргичности и резигнираности наших суграђана није једноличност и неаутентичност политичке понуде, како се често мисли, већ уверење да мале државе немају никакву моћ одлучивања ни слободу акције у савременом свету. Из тог уверења произилази закључак да је више-мање свеједно који је лидер или партија на власти, јер они ионако немају велики маневарски простор за деловање. Србија је тако, као мала и сиромашна држава без излаза на море, осуђена на животарење и вољу моћнијих. Међутим, ситуација је управо супротна, јер у 21. веку мале државе имају већу могућност утицаја на велике него икада у историји. Веровање у фаталност је погубно, а на глобалној шаховској плочи често мале фигуре могу да промене ток партије. Управо зато није свеједно које играче бирамо 6. маја, а личне способности лидера су данас често пресуднији фактор од економске или војне моћи.

Илузија је да је моћ прецизно распоређена по државама и великим блоковима, између којих се периодично врши прерасподела. Моћ је данас толико издељена вертикално и хоризонтално, да најагилнији играчи често могу да однесу превагу над државама ,,супертешкашима“, а приватни актери (НВО, аналитичари, компаније, финансијска тржишта) над државном администрацијом. Погледајмо, египатске генерале више брине сопствено цивилно друштво од Израела, а Немачку грчки економски суноврат од Русије. Све до краја прошле године Либан је седео у Савету безбедности, али ниједном није гласао против историјског такмаца Сирије, управо због испреплетаних утицаја и ефекта спојених судова. Нигерија, за коју се тврди да је најјача сила у Африци, не може да се избори са сопственом исламском радикалном групом Боко Харам, па постаје предмет подсмеха у окружењу. Укратко, стара правила геополитике више не важе, а моћ и утицај толико брзо циркулишу да свет постаје непредвидљив, али и испуњен новим шансама. Будућност не морамо схватати као претњу, већ и као обећање нечег бољег.

Моћ је никад шире распрострањена, али су лидерство и таленат увек дефицитарни. Живимо у не-поларном свету, а не у биполарном или мултиполарном. Мали центри моћи могу бити никад утицајнији, захваљујући предузетничком духу и иницијативи актера који њима управљају. Узмимо пример Катара који је, иако минијатуран, постао један од кључних актера у арапском свету. Дипломатску агенду често обликују најбржи, не најјачи играчи. Зато има наде за Србију, која је увек имала таленте и шампионе. Није узалуд говорио Ђинђић да је Србија „пројекат и визија”, а не актуелни пресек стања, који је тренутно понижавајући. Греше они који саветују Србији да буде предвидљива по сваку цену, униформност и предвидљивост често умеју да отерају на маргину. Велике силе повремено предност дају непредвидљивим играчима са капацитетом да направе пометњу - видели смо то и на примеру косовских Албанаца. Србија треба да буде фактор стабилности, али не сме да изгуби способност да изненади и доведе неке постулате у питање.

Србија не мора слепо да копира европски спољнополитички модел, зато што он у правом смислу речи и не постоји. Видели смо то и на свежем примеру гласања о уласку Палестине у Унеско, где су три највеће европске земље свака гласале различито. Никола Саркози се наметнуо као европски лидер приликом руско-грузијског сукоба 2008. само зато што је, необавештавајући европске колеге, први купио карту за Тбилиси, док су они пратили Олимпијаду, или чекали извештаје из амбасада. Европска опредељеност Србије не значи дакле ,,улазак у клуб, чија се правила морају поштовати”, како нам говоре наше бирократе, већ се ради о визији и политичком „плесу” где свако има свој интерес и своју динамику. Зато је битно на изборима одабрати оне људе који најбоље познају свет и Европу, који имају вештину и таленат, који се не плаше да изненаде чак ни своје партнере, а који су пелцер за деловање пронашли у себи, а не позајмили од других.

Чак и кад избор није идеалан, или не изазива ентузијазам, када знамо да нису сви ,,историјски”, чак и тада је гласање чин припадања једној заједници која дели заједничку судбину. Тачно је да се не живи без хлеба, али људима је неопходна и афирмација у ширем окружењу, потврда сопственог квалитета и поштовање других. Зато кључна тема ове кампање јесте економија, али и позиција и углед Србије у свету. За економију је ипак кључна глобална конјуктура и треба рећи истину да нема магичног рецепта за ,,херојски економски раст“. Међутим, за утицај државе у окружењу и свету вештина лидера је данас пресудна, а то се пре или касније одрази и на квалитет живота свих нас. Пробајмо да искористимо отварања на глобалној политичкој шаховској табли 21. века. Што је јача Србија, то је боље за сваког од нас појединачно, не заборавимо ту малу и једноставну истину.