Faktor iznenađenja adut malih država

Ključni uzrok određene letargičnosti i rezigniranosti naših sugrađana nije jednoličnost i neautentičnost političke ponude, kako se često misli, već uverenje da male države nemaju nikakvu moć odlučivanja ni slobodu akcije u savremenom svetu. Iz tog uverenja proizilazi zaključak da je više-manje svejedno koji je lider ili partija na vlasti, jer oni ionako nemaju veliki manevarski prostor za delovanje. Srbija je tako, kao mala i siromašna država bez izlaza na more, osuđena na životarenje i volju moćnijih. Međutim, situacija je upravo suprotna, jer u 21. veku male države imaju veću mogućnost uticaja na velike nego ikada u istoriji. Verovanje u fatalnost je pogubno, a na globalnoj šahovskoj ploči često male figure mogu da promene tok partije. Upravo zato nije svejedno koje igrače biramo 6. maja, a lične sposobnosti lidera su danas često presudniji faktor od ekonomske ili vojne moći.

Iluzija je da je moć precizno raspoređena po državama i velikim blokovima, između kojih se periodično vrši preraspodela. Moć je danas toliko izdeljena vertikalno i horizontalno, da najagilniji igrači često mogu da odnesu prevagu nad državama ,,superteškašima“, a privatni akteri (NVO, analitičari, kompanije, finansijska tržišta) nad državnom administracijom. Pogledajmo, egipatske generale više brine sopstveno civilno društvo od Izraela, a Nemačku grčki ekonomski sunovrat od Rusije. Sve do kraja prošle godine Liban je sedeo u Savetu bezbednosti, ali nijednom nije glasao protiv istorijskog takmaca Sirije, upravo zbog isprepletanih uticaja i efekta spojenih sudova. Nigerija, za koju se tvrdi da je najjača sila u Africi, ne može da se izbori sa sopstvenom islamskom radikalnom grupom Boko Haram, pa postaje predmet podsmeha u okruženju. Ukratko, stara pravila geopolitike više ne važe, a moć i uticaj toliko brzo cirkulišu da svet postaje nepredvidljiv, ali i ispunjen novim šansama. Budućnost ne moramo shvatati kao pretnju, već i kao obećanje nečeg boljeg.

Moć je nikad šire rasprostranjena, ali su liderstvo i talenat uvek deficitarni. Živimo u ne-polarnom svetu, a ne u bipolarnom ili multipolarnom. Mali centri moći mogu biti nikad uticajniji, zahvaljujući preduzetničkom duhu i inicijativi aktera koji njima upravljaju. Uzmimo primer Katara koji je, iako minijaturan, postao jedan od ključnih aktera u arapskom svetu. Diplomatsku agendu često oblikuju najbrži, ne najjači igrači. Zato ima nade za Srbiju, koja je uvek imala talente i šampione. Nije uzalud govorio Đinđić da je Srbija „projekat i vizija”, a ne aktuelni presek stanja, koji je trenutno ponižavajući. Greše oni koji savetuju Srbiji da bude predvidljiva po svaku cenu, uniformnost i predvidljivost često umeju da oteraju na marginu. Velike sile povremeno prednost daju nepredvidljivim igračima sa kapacitetom da naprave pometnju - videli smo to i na primeru kosovskih Albanaca. Srbija treba da bude faktor stabilnosti, ali ne sme da izgubi sposobnost da iznenadi i dovede neke postulate u pitanje.

Srbija ne mora slepo da kopira evropski spoljnopolitički model, zato što on u pravom smislu reči i ne postoji. Videli smo to i na svežem primeru glasanja o ulasku Palestine u Unesko, gde su tri najveće evropske zemlje svaka glasale različito. Nikola Sarkozi se nametnuo kao evropski lider prilikom rusko-gruzijskog sukoba 2008. samo zato što je, neobaveštavajući evropske kolege, prvi kupio kartu za Tbilisi, dok su oni pratili Olimpijadu, ili čekali izveštaje iz ambasada. Evropska opredeljenost Srbije ne znači dakle ,,ulazak u klub, čija se pravila moraju poštovati”, kako nam govore naše birokrate, već se radi o viziji i političkom „plesu” gde svako ima svoj interes i svoju dinamiku. Zato je bitno na izborima odabrati one ljude koji najbolje poznaju svet i Evropu, koji imaju veštinu i talenat, koji se ne plaše da iznenade čak ni svoje partnere, a koji su pelcer za delovanje pronašli u sebi, a ne pozajmili od drugih.

Čak i kad izbor nije idealan, ili ne izaziva entuzijazam, kada znamo da nisu svi ,,istorijski”, čak i tada je glasanje čin pripadanja jednoj zajednici koja deli zajedničku sudbinu. Tačno je da se ne živi bez hleba, ali ljudima je neophodna i afirmacija u širem okruženju, potvrda sopstvenog kvaliteta i poštovanje drugih. Zato ključna tema ove kampanje jeste ekonomija, ali i pozicija i ugled Srbije u svetu. Za ekonomiju je ipak ključna globalna konjuktura i treba reći istinu da nema magičnog recepta za ,,herojski ekonomski rast“. Međutim, za uticaj države u okruženju i svetu veština lidera je danas presudna, a to se pre ili kasnije odrazi i na kvalitet života svih nas. Probajmo da iskoristimo otvaranja na globalnoj političkoj šahovskoj tabli 21. veka. Što je jača Srbija, to je bolje za svakog od nas pojedinačno, ne zaboravimo tu malu i jednostavnu istinu.