Откупом до колекције

Оно што је за аустријске младе уметнике реалност за наше је само сан. Та реалност, открива нам Карин Цимер из министарства културе Аустрије, оваква је: сваке године из републичког буџета ове земље издваја се преко пола милиона евра (600.000) зарад откупа око стотину радова младих, још увек неафирмисаних уметника, што ће рећи да један уметник за своје дело добије у просеку између пет хиљада и десет хиљада евра. Уз то, награђен је са још најмање две ствари. Чашћу да се његов рад нађе у националној збирци савремене уметности „Artothek des Bundes”, која се формира још од 1945, и приликом да своју уметност прикаже широм света, на путујућим изложбама и поставкама у амбасадама Аустрије, које организује министарство културе. Подршка каква се само пожелети може. Поређења ради, када је Србија у питању, толико се не одваја ни за целокупну годишњу уметничку продукцију а камоли за откуп, којег више и нема.

Изложба „Жудња за стварним”, отворена у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића до 20. маја, чији је кустос управо Карин Цимер, представила је Београду мали део поменуте националне збирке, која се данас састоји од скоро 30.000 радова.

– Идеја да улажемо у рад младих стваралаца показала се као веома добра. Иако је то у неку руку ризик, јер нико не може са сигурношћу да тврди да ли ће неки уметник трајати у истом или бољем квалитету деценијама или му то неће поћи за руком. Искуство је показало да смо углавном имали добру процену, да колекцију допуњавамо одличним делима. За нас је то прилика да свету покажемо нашу савремену уметност а за уметнике, који су премлади да им се дела нађу у музеју, могућност да их свет види, при чему не би требало занемарити ни финансијски моменат– прича Цимерова, окружена уметницима-ауторима у данима пред отварање београдске поставке.

Искористили смо прилику да их питамо колико им ова подршка њихове државе значи. Михаел Хефнер, који се у свом раду бави преиспитивањем односа унутрашње-спољашње, новац који је својевремено добио посредством откупа одмах је уложио у нови пројекат:

– Пошто већина мојих радова настаје на путовањима успео сам да се организујем и одем у Кину и пустињу Гоби. Наравно, није реч само о новцу. Држава овако показује да је заинтересована за оно што радим, да неко ипак вреднује моје стваралаштво, а то ми много значи.

Улрике Кенигсхофер, Ана Митерер и Беле Маркс, од којих се прве две баве инсценираном реалношћу а последња баштини дискурс сличан Хефнеру, углас су одговориле:

– Да бисте од уметности живели морате да продајете много више дела него што држава може да од вас откупи. Уз то, не очекујемо од државе да купује наше радове. Тако да новац нама није пресудан. Више нам значи прилика да оно што радимо прикажемо и да будемо део великеколекције.

Неки од ових младих људи, чије стваралаштво пре него што бива откупљено вреднује специјално формирана стручна комисија, на коју политичко-административни естаблишмент нема никаквог утицаја, једног дана можда ће постати цењени и знаменити. Као што су пре њих то постали Арнул Фрајна или Марија Ластник, позната аустријска сликарка, која данас има преко деведесет година а чији је таленат препознат и дела откупљенанеколико деценија уназад.

Од када је установљена па до данас, традиција откупа никада није прекидана. Чак ни у време велике финансијске кризе, која од 2008. тресе свет и Европу. Процес је, како нам је речено, толико важан за Аустрију да се ни због чега не доводи у питање па се актуелна министарка просвете, уметности културе Клаудија Шмид изборила да се средства не умањују. Питали смо, на крају, Цимерову, која је петнаест година у причи откупа, како је решено питање чувања толико великог броја уметничких дела различитих медија и формата. И то је, наравно, део добро смишљеног плана.

– Према уговору са галеријом „Белведере” у Бечу адаптирана је такозвана „Кућа 21. века”, лепа зграда из педесетих година прошлог века, где се налази депо од хиљаду квадратних метара. Ту су потпуно безбедна.