Скупо оклевање

Да није предизборне кампање можда случај „Азотара” и обелодањивање њеног черупања након приватизације од пре пет-шест година, са привођењем неколико кључних људи у том марифетлуку, не би изашао у јавност, већ би га као и многе друге спорне приватизације прекрили „сњегови и шаш”.

У овом случају има наставак приче у којем је најинтригантнији захтев актуелног руководства Агенције за приватизацију за сусрет са премијером, министрима економије и правде, као и скупштинским одбором за приватизацију. Људи би да са себе скину неку љагу, за коју их, бар за сада, нико формално није оптужио. Можда, опет, формално, та садашња гарнитура није крива, али седећи ту где јесте и примајући плату, не може да побегне од чињенице да су део једног невеселог система приватизације који траје већ готово деценију. Да ли је могуће да до сада нису имали прилике да укажу на слабости до којих је довела досадашња приватизациона пракса у којој су 2.284 друштвене фирме добиле приватне газде, а од тог броја 646 је пропало.

Повод је, овог пута, „Азотара”, која по много чему није типичан случај наличја приватизације. Било је и драстичнијих. Посебан случај су 24 приватизације за које се интересује и Европска комисија и на које неко мора да стави тачку. Ко?

На то питање још нико није добио одговор и ако би у нечему требало тражити неку посредну корист од случаја „Азотара” онда би то морало да буде подвлачење црте испод наше мучне транзиције и преласка из реалног социјализма у реални капитализам са свим појавним облицима првобитне акумулације. Па ко шћапи – шћапио је. И да се о том прагреху више не поставља питање са сваким изборима. Да се једном за свагда „исперу” економске историје нових власника предузећа и из наших језика потисне, ако не и избрише увезени појам „тајкуна”.

У целој овој причи о „Азотари” нема невиних и наивних. Само „Политика” је бар неколико пута писала о незаконитом располагању имовином приватизоване „Азотаре”. Преносила жалбе синдикалаца и обесправљених самоуправљача, некадашњих власника фабрике. О другим медијима и свим оним анализама и информацијама које раде људи из „надлежних органа” не треба трошити речи.

Питање је – због чега се оклевало са реаговањем? Да би неко на скорашњим изборима показао како систем ради свој посао и да нико није додирљив? Узалуд.

Суштина целе ове приче, у којој је за приватизацију остало још око 400 фирми које нико неће, јер су од њих остале само љуштуре, јесте да се оваква невесела судбина „Азотаре”, „Срболека”, „Југоремедије”… не понови када будемо на тржиште износили „породично сребро” попут „Телекома” и ЕПС-а. А то би, одиста, било неопростиво. Не само због њихове вредности и значаја за привреду ове земље, већ и зато што не смемо да заборавимо на толика болна искустава из свих претходних „Азотара”.