САГОРЕВАЊЕ ПАРТНЕРСТВА

Тежак је ово период за Русију и Европску унију чији су тренутни односи необичан микс антибалистичких ракета и људских права, пољског меса и грузијског вина, бронзаног споменика и чеченских затвореника.
Откако су у Бриселу 1999. обећали да ће Русију интегрисати у уједињени економски и социјални простор ЕУ са заједничким системом безбедности, односи никад нису били лошији. Комесар за трговину Питер Менделсон недавно је упозоравајуће констатовао да је ниво међусобног неразумевања на најнижој тачки од краја хладног рата и да постоји опасност да ствари крену "опасно лоше".

Добра воља, и не много више од тога, карактерише односе у овој фази, мада је Сергеј Јастржембски, кључни човек Кремља за ЕУ, у праву када парафразира речи Марка Твена да су гласине о смрти (односа) преурањене.

Колико је "ситуација конфликтна", како је карактеришу у Берлину, илуструје податак да су две чланице ЕУ активно лобирале да се откаже заједнички самит одржан у петак у руском граду Самари.

Дуже време акумулирани међусобни проблеми додатно су заоштрени када је у Естонији, чланици ЕУ, уклоњен споменик совјетској победи над фашизмом у главном граду, Талину. Док је Путин прозивао Запад и његове невладине организације због лицемерног ћутања – јер победа над нацизмом је свакако неспоран елемент руског националног идентитета – из засад неутврђеног извора извршен је сајбер-напад који је потпуно блокирао сајтове естонских министарстава, политичких партија, новина, банака и компанија.

Пољска је разљућена одлуком Русије из 2005. да забрани увоз меса. Додатно иритирана одлуком Варшаве да омогући распоређивање нових америчких ракета, Москва одбија да оконча ембарго. Варшава је на трговински спор узвратила ветом који блокира ЕУ да отвори дуго одлагани дијалог о "стратешком партнерству" који се тиче трговине, енергије и људских права.

Истовремено, Русија је, позивајући се на "еколошке" проблеме са нафтоводом, прошлог јуна пресекла снабдевање једине рафинерије у Литванији. На Западу одлуку тумаче жељом Кремља да ликвидира заоставштину свог некадашњег нафтног гиганта, Јукоса, који је део рафинерије продао Пољацима и тако је спасао.

Главне економске бриге ЕУ везане су управо за појачану руску контролу над нафтом и гасом. Европљани траже да се енергетски сектор отвори за стране инвеститоре. Русија би добила савременију технологију. ЕУ би осигурала безбедну будућност имајући у виду да данас увози половину енергетских потреба с тим што ће за две-три деценије увозити 70 одсто.

Русија међутим није приправна да олако допусти улазак странаца у тако важан сектор јер је управо захваљујући енергији повратила место глобалног играча и сопствени углед. ЕУ формално и даље подржава жељу Русије да уђе  Светску трговинску организацију, али енергетско питање прети да угрози то чланство.

Проблем није једини у међусобним односима. Колико ће се далеко ићи у конфронтацији око Косова, нико са сигурношћу не може да каже. Кува се и око Грузије јер су тамошње власти Русију тужиле Европском суду за људска права у Стразбуру због протеривања Грузијаца из Москве после хапшења руских агената у Тбилисију.

Појачавање тензије стиже у тренутку када се у Бриселу притиска дугме за аларм због онога што називају руском употребом енергије у политичке сврхе. Путина прозивају као аутократу који по Чеченији крши људска права и спутава демократију уочи парламентарних избора у децембру и председничких следећег марта.

Кремљ узвраћа поруком да ЕУ мора да прилагоди сопствена очекивања и да призна да руски модел демократије не мора обавезно да буде идентичан онима ЕУ или САД. По руском виђењу ствари, односи су се покварили из два разлога.

Први је непостојање заједничке политике према Русији па су, уместо "конструктивног дијалога", Брисел, Стразбур и националне престонице ангажоване око "заморног моралисања" и држања лекција Москви.

Други је да су у Бриселу допустили да тон разговора према Москви одреде источноевропске чланице "заражене вирусом русофобије", како каже Путинов специјални изасланик за ЕУ. Русија стално барата терминима о "старој" и "новој" Европи, с тим што прву чини давнашње језгро оличено Британијом, Француском и Немачком, а другу некадашњи совјетски вазали.

ЕУ не би да покаже такве раселине, па се представља јединством мишљења својих 27 чланова. Вођени прагматизмом, Европљани су у Самару дошли као тим иако на многе од поменутих тема не говоре истим гласом. Уосталом, тренутни председавајући ЕУ, Немачка, посебно је била заинтересована за дијалог у Самари, и управо су у Берлину одбијени захтеви Пољске и Естоније да самит буде отказан.

Немачка канцеларка и политичка свита из Брисела тако су решили да отпутују на обале Волге да би установили да заоштравање може далеко да одведе. Процена је да су проблеми краткорочни и решиви. Одлука је да ЕУ не одустаје од стратешког партнерства без обзира што је оно данас озбиљно угрожено.

Русија више није лака за спољно моделирање као у Јељциново време. Путин у име све снажније државе 143 милиона људи тражи место глобалног играча који ће увек бити консултован. Притиснути јаком дозом парохијализма и сопствене муке, овде уочавамо како се Русија враћа на Балкан, али Русија се враћа и на Закавказје, на Блиски исток, на Пацифик, у Африку.

Повратак Русије сасвим логично води конфликту интереса и борби за позиције са ЕУ и Америком која је, показује се, прерано прогласила глобалну победу.

Лоша вест је да се сукоби умножавају. Добра вест је да нико не жели повратак на стара времена. Како каже Кондолиза Рајс: "Не разбацујем се терминима као што је ’нови хладни рат’. Ради се о великим, компликованим односима, али они немају ништа са непроменљивим непријатељством" које је замрачивало односе Сједињених Држава и Совјетског Савеза.