SAGOREVANjE PARTNERSTVA

Težak je ovo period za Rusiju i Evropsku uniju čiji su trenutni odnosi neobičan miks antibalističkih raketa i ljudskih prava, poljskog mesa i gruzijskog vina, bronzanog spomenika i čečenskih zatvorenika.
Otkako su u Briselu 1999. obećali da će Rusiju integrisati u ujedinjeni ekonomski i socijalni prostor EU sa zajedničkim sistemom bezbednosti, odnosi nikad nisu bili lošiji. Komesar za trgovinu Piter Mendelson nedavno je upozoravajuće konstatovao da je nivo međusobnog nerazumevanja na najnižoj tački od kraja hladnog rata i da postoji opasnost da stvari krenu "opasno loše".

Dobra volja, i ne mnogo više od toga, karakteriše odnose u ovoj fazi, mada je Sergej Jastržembski, ključni čovek Kremlja za EU, u pravu kada parafrazira reči Marka Tvena da su glasine o smrti (odnosa) preuranjene.

Koliko je "situacija konfliktna", kako je karakterišu u Berlinu, ilustruje podatak da su dve članice EU aktivno lobirale da se otkaže zajednički samit održan u petak u ruskom gradu Samari.

Duže vreme akumulirani međusobni problemi dodatno su zaoštreni kada je u Estoniji, članici EU, uklonjen spomenik sovjetskoj pobedi nad fašizmom u glavnom gradu, Talinu. Dok je Putin prozivao Zapad i njegove nevladine organizacije zbog licemernog ćutanja – jer pobeda nad nacizmom je svakako nesporan element ruskog nacionalnog identiteta – iz zasad neutvrđenog izvora izvršen je sajber-napad koji je potpuno blokirao sajtove estonskih ministarstava, političkih partija, novina, banaka i kompanija.

Poljska je razljućena odlukom Rusije iz 2005. da zabrani uvoz mesa. Dodatno iritirana odlukom Varšave da omogući raspoređivanje novih američkih raketa, Moskva odbija da okonča embargo. Varšava je na trgovinski spor uzvratila vetom koji blokira EU da otvori dugo odlagani dijalog o "strateškom partnerstvu" koji se tiče trgovine, energije i ljudskih prava.

Istovremeno, Rusija je, pozivajući se na "ekološke" probleme sa naftovodom, prošlog juna presekla snabdevanje jedine rafinerije u Litvaniji. Na Zapadu odluku tumače željom Kremlja da likvidira zaostavštinu svog nekadašnjeg naftnog giganta, Jukosa, koji je deo rafinerije prodao Poljacima i tako je spasao.

Glavne ekonomske brige EU vezane su upravo za pojačanu rusku kontrolu nad naftom i gasom. Evropljani traže da se energetski sektor otvori za strane investitore. Rusija bi dobila savremeniju tehnologiju. EU bi osigurala bezbednu budućnost imajući u vidu da danas uvozi polovinu energetskih potreba s tim što će za dve-tri decenije uvoziti 70 odsto.

Rusija međutim nije pripravna da olako dopusti ulazak stranaca u tako važan sektor jer je upravo zahvaljujući energiji povratila mesto globalnog igrača i sopstveni ugled. EU formalno i dalje podržava želju Rusije da uđe  Svetsku trgovinsku organizaciju, ali energetsko pitanje preti da ugrozi to članstvo.

Problem nije jedini u međusobnim odnosima. Koliko će se daleko ići u konfrontaciji oko Kosova, niko sa sigurnošću ne može da kaže. Kuva se i oko Gruzije jer su tamošnje vlasti Rusiju tužile Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog proterivanja Gruzijaca iz Moskve posle hapšenja ruskih agenata u Tbilisiju.

Pojačavanje tenzije stiže u trenutku kada se u Briselu pritiska dugme za alarm zbog onoga što nazivaju ruskom upotrebom energije u političke svrhe. Putina prozivaju kao autokratu koji po Čečeniji krši ljudska prava i sputava demokratiju uoči parlamentarnih izbora u decembru i predsedničkih sledećeg marta.

Kremlj uzvraća porukom da EU mora da prilagodi sopstvena očekivanja i da prizna da ruski model demokratije ne mora obavezno da bude identičan onima EU ili SAD. Po ruskom viđenju stvari, odnosi su se pokvarili iz dva razloga.

Prvi je nepostojanje zajedničke politike prema Rusiji pa su, umesto "konstruktivnog dijaloga", Brisel, Strazbur i nacionalne prestonice angažovane oko "zamornog moralisanja" i držanja lekcija Moskvi.

Drugi je da su u Briselu dopustili da ton razgovora prema Moskvi odrede istočnoevropske članice "zaražene virusom rusofobije", kako kaže Putinov specijalni izaslanik za EU. Rusija stalno barata terminima o "staroj" i "novoj" Evropi, s tim što prvu čini davnašnje jezgro oličeno Britanijom, Francuskom i Nemačkom, a drugu nekadašnji sovjetski vazali.

EU ne bi da pokaže takve raseline, pa se predstavlja jedinstvom mišljenja svojih 27 članova. Vođeni pragmatizmom, Evropljani su u Samaru došli kao tim iako na mnoge od pomenutih tema ne govore istim glasom. Uostalom, trenutni predsedavajući EU, Nemačka, posebno je bila zainteresovana za dijalog u Samari, i upravo su u Berlinu odbijeni zahtevi Poljske i Estonije da samit bude otkazan.

Nemačka kancelarka i politička svita iz Brisela tako su rešili da otputuju na obale Volge da bi ustanovili da zaoštravanje može daleko da odvede. Procena je da su problemi kratkoročni i rešivi. Odluka je da EU ne odustaje od strateškog partnerstva bez obzira što je ono danas ozbiljno ugroženo.

Rusija više nije laka za spoljno modeliranje kao u Jeljcinovo vreme. Putin u ime sve snažnije države 143 miliona ljudi traži mesto globalnog igrača koji će uvek biti konsultovan. Pritisnuti jakom dozom parohijalizma i sopstvene muke, ovde uočavamo kako se Rusija vraća na Balkan, ali Rusija se vraća i na Zakavkazje, na Bliski istok, na Pacifik, u Afriku.

Povratak Rusije sasvim logično vodi konfliktu interesa i borbi za pozicije sa EU i Amerikom koja je, pokazuje se, prerano proglasila globalnu pobedu.

Loša vest je da se sukobi umnožavaju. Dobra vest je da niko ne želi povratak na stara vremena. Kako kaže Kondoliza Rajs: "Ne razbacujem se terminima kao što je ’novi hladni rat’. Radi se o velikim, komplikovanim odnosima, ali oni nemaju ništa sa nepromenljivim neprijateljstvom" koje je zamračivalo odnose Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.