Профит није грех за банке

Када је пре неколико дана „Политика” објавила да је целокупан банкарски систем Србије 2011. направио свега 12 милиона евра профита више од укупних губитака, многи наши читаоци јављали су нам се и питали – да није нека грешка, јер је само годину дана раније пословни резултат истих тих банака био у плусу за свих 240 милиона евра.

Шта се догодило? Да није и наше банке захватио неки тешки финансијски „вирус”? Зато је „Политика” питала генералног секретара Удружења банака Србије проф. др Верољуба Дугалића – шта се заправо догађа у нашем банкарству.

Откуда тако скроман профит и високи губитак?

„Здравље” нашег банкарског система, који чини 33 домаће банке, од којих је 22 у већинском страном, а остатак у нашем или мешовитом власништву, много је боље него што то лањски пословни резултати казују. И без имало лажне скромности – то је најуређенији део српског економског система. Ова моја изјава некима се неће допасти, али свима онима који памте кроз шта је наше банкарство прошло пре десет до 20 година, знаће о чему говорим. Држава Србија једна је од ретких која не мора да „гура” живе паре у опоравак или јачање својих банака које су изгубиле капитал у рђавим пословима.

Чиме наше банке располажу?

Желим најпре да кажем да су банке које тренутно раде у Србији све домаће институције. Дакле, две трећине имају већински страни капитал, али оне су наше банке, јер раде и послују по нашим правилима. „Стране” и „наше” заједно имају нешто више од пет милијарди евра капитала.

Нашег – страног?

Три четвртине је страног порекла.

Мало или много?

За наше прилике огроман потенцијал. Ми са оним банкама које смо имали никада не бисмо стекли толике паре.

Али, резултат је танак.

Јесте. Неочекивано. Банке су, укупно, направиле 12 милиона евра профита пре опорезивања. Профитна стопа од једва 0,2 одсто. Претпрошле године та стопа је била 5,1 проценат пре опорезивања или четири одсто после давања дела држави, а чист профит био је око 240 милиона евра.

Шта је толико „свукло” укупан резултат?

Од укупног броја чак 12 банака је исказало губитак од 377 милиона евра. Добит је била 389 милиона евра. Разлика је толика колика је. Минорна.

Чиме објашњавате овакав релативно рђав резултат?

Томе су најпре кумовали губици у Агробанци и Развојној банци Војводине. Ту су, потом, и високе резервације за лоше зајмове. Укупно 19 одсто кредита је готово ненаплативо. У привреди је безмало сваки четврти зајам у доцњи дуже од 90 дана. По правилима НБС ризичан кредит мора да се покрије великим резервацијама. На сваки динар таквих спорних, тешко наплативих зајмова на страну је стављен 1,21 динар. Огромне паре. И све то јесте терет капитала или текућих прихода чиме се круни укупан резултат банкарског система.

Да ли банке треба да се стиде овог резултата или да се „поносе” тиме што су све ближе, по резултатима, претежном делу привреде, па и грађана, који су у великим финансијским тешкоћама и губицима?

Испада да банке треба да се стиде што праве профит. А ако западну у „минус” – то је добро. Не знам за кога. Само две велике домаће компаније, НИС и „Телеком”, направиле су већи профит од свих банака. На тај списак је лане стигао и ЕПС. Свака част, али запослени у банкама треба да се стиде, што тргујући новцем, праве зараду и издржавају непуних 29.000 запослених и њихових породица. Не разумем баш најбоље зашто је то тако. Вероватно и зато што људи не воле да они који им зајме паре под интерес на томе и зарађују. Заборавља се истина да банке „продају” туђе, а не своје паре. Домаће банке обрћу седам милијарди евра нове девизне штедње. И то је део њиховог капитала. Шта би се догодило да не могу штедишама, повериоцима да плате цену за сваки положени евро? Па имали смо то. Нико то више не жели па ни они којима није мило што банке раде с профитом, макар и минималним.

Од чега живе наше банке, ако није тајна?

У највећој мери од разлике између активне и пасивне каматне стопе, али и услуга које пружају својим клијентима, пре свега од провизија.

Колика је та маржа, ако није тајна?

Просечна активна пондерисана каматна стопа 2011. била је 10,51, а пасивна, она које банке плаћају својим депонентима, 4,22 одсто. Разлика, маржа, била је 6,29 процената. При инфлацији од седам процената – то је реални губитак.

Ко измирује губитак „наших” банака?

Увек власник – акционари. Банкама којима су власници страни акционари – само странци.

А шта је с нашим банкама где је држава већински власник?

Исто. Тамо где је држава већински или претежан власник она покрива губитке по истом принципу по којем то ради и за своја, државна, предузећа. На терет буџета, односно пореских прихода.

А што бисмо ми, обични грађани, преко пореза плаћали губитке банака у којима држава није била добар домаћин?

То питање стоји, али правила су таква. Држава је морала преко својих људи у управама тих банака да обезбеди рационално пословање, али неки губици нису плод лошег рада или рђавих менаџера. То у крајњој линији није нека утеха за већину грађана, али власништво је власништво, а држава ће, када те банке опорави и постави на здраве ноге, доћи до својих пара, а тиме посредно и ми као грађани.

Је ли банкама тешко да продају новац?

Све теже. Наше банке су суперликвидне. Имају пара и више него што им је то законским минимумом предвиђено. Коефицијент ликвидности им је од 1,2 до 1,5. Дакле, имају пара, како би се то обичним језиком рекло, много више него што им је нужно.

Па шта је онда проблем?

Стање у привреди. Не бих да ређам све слабости због којих наша привреда није, нити може бити поуздан партнер банкама. Иза којих то пројеката банке могу да стану, а да буду сигурне да ће им новац бити плаћен и на време враћен? Нама је индустријска производња овог часа мања него 1995. у јеку санкција. Који извоз треба подржати? Житарица? То су реални проблеми ове економије, државе пре свега, и банке их не могу решити, нити је то њихов посао. Ако сваки четврти кредит предузећа не могу да врате на време, па чак ни камату да плате – о каквом партнерству можемо да разговарамо? Да ли су за то банке криве? Па – нису.

Многи виде решење, шансу у некаквој развојној банци која би, по њима, требало да понуди много јевтинији новац и на дуже стазе. Како гледате на ту идеју?

Благо нама с њима и куку нама с њом. По мени је и сам назив развојна банка споран јер, према дефиницији из Закона о банкама, банка је акционарско друштво која ради на територији Србије уз сагласност НБС и обавља депозитне и кредитне послове. Та нова, развојна институција неће обављати те послове, а неће имати ни сагласност Народне банке. Дакле, не испуњава ниједан услов да буде банка. Друго, привредници очекују да од те институције добијају кредите уз ниску каматну стопу од три, четири или пет процената годишње. Када државни Фонд за развој одобрава кредите уз уобичајени грејс период од годину, понекад и две, уз камате између један и два процента, па их чак и под тим условима многи нису враћали, шта очекивати за банку.

Одакле средства, поготово – јевтина?

Не знам. Пошло се, колико чујем, јер нас нико ништа о томе није питао, од тога да ће почетни капитал бити 400 милиона евра. У Привредној комори Србије сматрају да у такав аранжман не би требало улазити без милијарде евра. И једна и друга сума потпуно су нереалне из једног сасвим једноставног разлога – у овом моменту предузећа користе више од 18 милијарди евра кредита, а на ту суму треба додати и бар десет милијарди прекограничних зајмова. Дакле, више од 28 милијарди евра је укупна кредитна задуженост правних лица у овом тренутку, а нама ће, наводно, завршити посао развојна банка са 400 милиона евра.