Лажни поданици стварају лажне државе

„Стубови културе” објавили су нови роман Драгана Великића (1953), под насловом „Бонавија”, како се зове један ријечки хотел, у којем се заплиће и расплиће радња романа. Драган Великић аутор је романа: „Вија Пула”, „Астраган”, „Хамсин 51”, „Северни зид”, „Дантеов трг”, „Случај Бремен”, „Досије Домашевски”, „Руски прозор”, збирки прича: „Погрешан покрет”, „Стаклена башта”, „Београд и друге приче”, више књига есеја, од којих истичемо последњу „О писцима и градовима”. Добитник је наших најугледнијих књижевних награда, дела су му превођена на петнаестак језика. Роман „Бонавијa”, каже, његов је најинтимнији роман.

У којој мери је овај роман више аутобиографски, у односу на неке претходне?

Сваки роман, више или мање, аутобиографски је, јер узима грађу из живота. Нешто као цигла, сва је од материјала из природе, али нигде нема цигле у природи. Са годинама се све више прилази себи, постаје свој, утолико је јача свест о томе колико је писање аутобиографско.

Раша Борозан (Ливада) сматрао је да дисциплина убија дар („корисна је само онима у којима нема шта да убије”). Чиновничка памет, очигледно, не иде уз уметност?

Раша Борозан, у стварности песник Раша Ливада, само је један од гласова који се чују у роману, само један од принципа, од којих ниједан није тачан до краја, ни нетачан. Тек сви заједно дају какву-такву истину о животу.

У књижевности постоје и – службеници: суви и сиви, са армијом истих таквих следбеника. Шта остаје од јалове литературе?

Не знам шта значи добити више него што се заслужи. Никада нисам био у тој кожи, могу само да слутим да ту мора бити много несигурности, страха да ћеш бити проваљен кад-тад. А од те литературе на крају, када прођу неке године, често не остане баш ништа. У време мог студирања опште књижевности, важило је правило да књиге треба читати тек 50 година пошто су написане. То је гарантовало контакт искључиво са вредном литературом и чувало добар укус. Данас важи правило фаст фуд, што више гуташ безвредне хране, или безвредних духовних садржаја, то си гладнији, и тиме си већи конзумент, што те чини савршеним потрошачем.

Роман говори о овом времену, о деведесетим годинама прошлог века. Има девет поглавља, као девет кругова пакла. Да ли је та бројка случајна?

Не верујем у случајности, верујем у универзалне законитости. И веома верујем у бројеве. „Бонавија” је, иначе, мој девети роман.

Југославија се распала у „инвалидским свађама” и „инвалидским ратовима”. Сада сви живимо у малим инвалидским државама. Да ли је то зато што смо живели у лажној држави?

Не могу државе бити саме по себи лажне, то могу бити само појединци. Лажни поданици стварају лажне државе. Нови људи ће створити нове државе, које ће бити онакве какви су и они. Да преведем – ми правимо државе по сопственој мери, које су управо онакве какви смо ми.

Сава Мркић, из рашког краја, који страда у Дивоселу, у Лици, симбол је непотребне жртве. Јесмо ли извукли какву поуку из последњих ратова?

Неки јесу, неки нису. Сигуран сам да су постојали људи који су и из Косовског боја извукли неку поуку, као што видимо да постоје и они који ни 623 године касније – нису паметнији.

Један од јунака каже: „Ако су шибицари једини који варају, ми онда живимо у рају”. Ко су данас главни шибицари у Србији?

У целом свету, то је иста врста људи, а особина им је да су невидљиви – нама обичним смртницима. За сада. Највиши ниво који можемо да сагледамо јесте онај који чини спрегу високе политике и криминала, а иза свега стоји новац, огроман новац који ми не можемо ни да замислимо. Никада у историји није било оволико новца у оптицају колико га је данас. Светска економија ће се, или из основа променити, што је тешко замисливо, или ће балон експлодирати, што је вероватније. А онда ће се стварати неки нови односи, сасвим другачији од нама познатих. У сваком случају, моћ је и даље основни покретач људске врсте, моћ се концентрише у рукама малобројних, и суштина је у томе да већина научи да што је могуће паметније контролише моћ мањине.

Из Србије, многи је доживљавају као затвор, и даље се одлази. Како зауставити младе?

Србија, срећом, није затвор, чим се из ње може отићи. Ако желимо да нам млади остају, они за почетак морају да верују да ће им бити омогућен достојанствен живот, који ће моћи да граде и да га контролишу. Можда је ово последње и најважније, јер ми, већ више од две деценије, нити смо власници својих живота, нити имамо било какву контролу над оним што нам се дешава. Што такође сведочи и о нашој способности и памети.

Шта данашњој генерацији, која је на интернету, Фејсбуку, блоговима, значи Косово и Метохија?

Симбол свих наших пораза. Мат позиција, која је алиби за одсуство храбрости и памети.

На питање зашто смо убијали суверене, рушили пожарна степеништа, зазиђивали излаз за случај опасности – одговор нисте дали. Има ли га?

Читава прича и јесте у ирационалности. Никад, као друштво, нисмо савладали вештину грађења, систематског и солидног стварања на дужу стазу. Пет векова под Турцима, знатно јачима, учинило је да имамо ужасан проблем са ауторитетом, као и са сопственим идентитетом. Не верујемо у могућност конструктивног остварења, и онда силну енергију и снагу коју имамо празнимо кроз деструкцију. Темељ нисмо направили. Зато нам деца одлазе, не само данас, него стално. Већина те деце се добро снађе и покаже своју вредност тамо негде, у белом свету, на нечијим туђим, солидним темељима. А сузе, које ово друштво за њима лије, нису ништа друго него крокодилске сузе. Да смо се потрудили, сачували бисмо их овде. Да смо се потрудили, сачували бисмо и Косово. Не, ми ћемо радије своју тугу и несрећу, свој велтшмерц по сплавовима уз трубаче да искаљујемо и исказујемо, уз „унуче” испред киоска, ако смо тањи с новцем, уз „дување”, које је већ завладало и по двориштима основних школа, упркос полицији, него што ћемо се истински замислити да видимо шта нам је чинити. Господо, за почетак, укључите сопствену главу.

Зоран Радисављевић