Разгледнице из бивше Југославије

Велика гостинска соба у Српској књижевној задрузи била је мала да прими све који су желели да поздраве Ричарда Беренгартена (1943), на представљању његове књиге „До виђења, Данице” (Збогом, балканска лепотице). О књизи, која је двојезична, на српском и енглеском (издавачи: СКЗ и „Јефимија” из Крагујевца, штампање помогао град Крагујевац), говорили су преводилац Вера В. Радојевић, Слободан Ракитић, Милица Јефтимијевић-Лилић и Слађана Илић, а одломке из дела казивао је Срба Милин. Књигу је илустровала Аријана Мишић-Бернз.

Ричард Беренгартен, познатији под именом Ричард Бернз, рођен је у Лондону, у породици музичара. Студирао је енглески језик на Кембриџу и лингвистику на University College London. Године 1975. основао је фестивал поезије у Кембриџу, који је одржаван до 1985. Живео је у Италији, Србији, Хрватској и САД, а једно време радио је у Чешкој, Литванији, Пољској и Русији. Први пут је дошао у Србију, као предавач при Британском савету, почетком осамдесетих година, прошлог века. У Југославији је живео од 1987. до 1991. године, прво у Сплиту, потом у Београду, где је предавао у Центру за учење страних језика, а затим и на Филолошком факултету. О распаду Југославије написао је „Балканску трилогију”, коју сачињавају књиге: „У време суше”, (2006), „Плави лептир” (2006) и „Под балканским светлом” (2008). На основу „Плавог лептира”, на Великом школском часу у Шумарицама (2007), изведен је меморијални ораторијум. Поема „До виђења, Данице” из књиге је „Под балканским светлом”. На српски су преведене и његове збирке песама: „Црна светлост” и „Менаџер”. Недавно је, у Кембриџу, објављена његова књига „Критички сапутник Ричарда Беренгартена”, са 34 есеја светски познатих критичара, међу којима су и наши песници и есејисти: Слободан Ракитић, Александар Петров, Светозар Игњачевић и Андрија Матић.

Ричард Беренгартен преводио је поезију, прозу и есејистику са италијанског, грчког, хрватског, македонског и српског језика. Преводио је књиге Александра Петрова, Душке Врховец, Ивана Гађанског, Слободана Павићевића... За часописе и антологије преводио је поезију Оскара Давича, Десанке Максимовић, Вите Марковића, Ивана В. Лалића, Јелене Ленголд...

Поезија Ричарда Беренгартена сједињује енглеску, европску, словенску, јеврејску, медитеранску, кинеску, јапанску и америчку традицију. У поему „До виђења, Данице”, уграђени су топоними из ових наших крајева: Вождовац, Златибор, Мрчајевци, Смедерево, Задар, Трогир, Брач, Хвар, Сарајево, Калемегдан, Бежанија, Ушће, Скадарлија, Мостар, Нови Пазар, Скопље, Авала, Земун, Милешева, Дечани, Сопоћани, Морача, Студеница, Врање, Пожаревац, Пирот...

Беренгартенова песничка визура у „Даници”, примећује Слободан Ракитић, двострука је: општа и појединачна. Сама Даница, по којој је поема добила име, јесте и митска и савремена, жена и свежена, конкретни али и свеуниверзални симбол, и „јутарња” и „вечерња” звезда, времена и свевремена, сан и стварност. Па ипак, како каже Валтер Скот, Даница „неумољиво и неуништиво припада једном јединственом месту и јединственом времену”, на простору једне нестале државе, коју персонификује. Историјска вертикала поеме пружа се од доласка Словена на балканске просторе, иза Карпата и Урала, до данас. Даница је, очигледно, персонификација једне нестале и разорене земље, државе Јужних Словена, за чије су стварање Срби дали огромне жртве, од чега се нису опоравили никада.

Поема „До виђења, Данице”, сматра Милица Јефтимијевић Лилић, јесте крик за љубављу, потрага за вечно женским, за другом половином која тек мушкарца чини целином. То је тужбалица над женом примораном да доскочи ћудима историје, цивилизације, усуда географије, филозофије и, надасве, потребом да буде своја, личност достојна поштовања, али, пре тога, мора преживети све те условљености.

„До виђења, Данице”, наглашава Слађана Илић, може се посматрати, читати и тумачити и као низ фотографија, или разгледница из бивше Југославије, које нису хронолошки или тематски поређане. То је зато што се песник, који је везан за поднебље о којем пева, симболично опрашта од земље коју воли, а која више не постоји.

Уз напомену да српски разуме, али слабо говори, Беренгартен је похвалио тумаче, који су на прави начин разумели његову поему, а посебно преводиоца – Веру В. Радојевић – јер поема „До виђења, Данице”, како је рекао, лепше звучи на српском, него на енглеском. Иначе, поема је написана у једној реченици, без интерпункције, а на крају је знак питања. Поема је намењена српским читаоцима, али је добро примају и у свету, као и његову поему „Плави лептир”, која говори о стрељању у Крагујевцу, 1941. године.

Ричард Беренгартен je биo и гост Крагујевца, чији је почасни грађанин.

Зоран Радисављевић