Нико није утицао на мене

Наши грађани немају више никакав проблем да стигну до Стразбура–с писменим представкама. Данас пред Европским судом за људска права чека више од 7.000 дописа појединаца и група који су исцрпивши све правне инстанце у домаћем правосуђу одлучили да правду потраже и у – Стразбуру.

Тамо, уз осталих 46 судија из сваке чланице Савета Европе, правду одмерава др Драгољуб Гаша Поповић, судија из Србије. У животу је овај шездесетогодишњи београдски професор опште историје права, великих правних система и уставног права, Европејац по убеђењу, полиглота, дипломата, писац и судија стоички подносио многе политичке и друштвене олује у Србији, али је увек остајао миран, без воље и претензија да за свој случај обезбеди публицитет. Својевремено је повучен са места амбасадора у Берну, претходно је у време Милошевића (1997)као опозиционар због концепцијског неслагања с лидером избачен из једне тада опозиционе странке, касније је, успротививши се Закону о универзитету, морао да оде с Правног факултета у Београду, и да се привремено посвети адвокатури… Никад, како каже, више није направио грешку да се учлани у било коју партију. Од свих послова којима се бави, највише га привлачи овај судијски у Европском суду за људска права, где остаје до 2014. када му истиче мандат.

Како изгледају суђења у Стразбуру, којима ви судите?

Судија из Србије, односно из било које друге земље, чланице СЕ мора да суди у седмочланом већу кад је предмет такав да је представка уложена против те државе. Суђења су једном недељно и у том термину веће реши неких двадесетак предмета. По правилу нема расправе са странкама. Јавна расправа се само изузетно одржава. Много се барата папирима, досијеима, поднесцима…

Колико пресуда против државе Србије донесе Суд у Стразбуру у току године?

Двадесетак. То и није тако много. Невоља је што представки из Србије има много, тренутно Суд у Стразбуру чека око 7.000 представки које су поднели наши грађани против државе Србије.

На какву државну неправду се најчешће жале грађани Србије?

Око 2.500 резервиста у овом тренутку тражи неку врсту задовољења од Србије. То су људи који су били позвани у војску, провели тамо неко време и онда им није била исплаћена накнада. Те случајеве Суд још није узео у рад, немамо још ниједну пресуду, али су они најбројнији.

Многи се жале и на неисплаћене плате у друштвеним предузећима?

То је по бројности тренутно друга група представки против Србије. Реч је о запосленима који су завршили поступак против свог друштвеног предузећа у ком су радили и нису успели да наплате дуговања те фирме према њима. Они траже накнаду свих принадлежности, за оно време за које су радили– плате, уплате за пензијско и здравствено осигурање. То су друштвена предузећа из периода социјализма која су трансформисана и даље постоје, али не желе да исплате своја дуговања.

О којим је предузећима реч?

Има их из Краљева, из Новог Пазара има неколико крупнијих предузећа, из Бора и Крушевца. Чини ми се да су случајеви ендемични, да се концентришу на поједине градове где су биле индустрије. Мање их има из Београда и Војводине. За то мора да одговара држава. У начелу би тим људима морала да се плати заостала накнада, али како се то спречава, то ми није јасно. Недавно је Влада донела једну уредбу да се евидентирају ти захтеви. Тај акт не шкоди ничему, али тешко даће послужити као решење.

А кад Суд у Стразбуру донесе пресуду?

Онда Влада Србије то изврши, али је потребно да се грађани обрате Стразбуру да би добили оно што им припада. Претходно су прошли све судске инстанце у Србији.И влада онда редовно поступа по налогу Стразбура. Можда ће Уставни суд изменити праксу, што би могло да помогне. Уставни суд је пре извесног времена донео једну одлуку која каже отприлике ово: тим људима је повређено људско право, али није речено ко треба за то да плати. Да ли влада, из буџета, или то предузеће. То нису велике своте. Појединац добија по неколико хиљада евра. Али таквих појединаца има много.

Број предмета из Србије се стално повећава?

Нажалост, Србија је по броју предмета међу првих осам од 47 земаља, иако има мали број становника. Ако би се две поменуте велике групе предмета решиле у земљи, владиним мерама, онда би број пред Стразбуром био знатномањи.

Како стоје бивше југословенске републике?

Па изненађује податак да се Словенци много суде. Из других република нема тако много предмета. У односу на број становника Србија има несразмерно велики број представки. Ми имамо већи број предмета него Француска или Немачка. То је већ неки показатељ. Наравно, Русија као огромна земља је по броју предмета на првом месту. Турска као многољудна земља такође.

Колико прође између подношења представке и одлуке да ли се она уопште прихвата или се одбацује?

Ту нема правила јер Суд има своје приоритете. Ако се ради о нечијем животу пре ће узети тај предмет у разматрање него ако се представка тиче права на образовање, на пример. Много се расправља на стручним симпозијумима о томе како да се убрза рад Суда. На правду из Стразбура се чека у просеку по неколико година, што зависи од различитих правних околности.

Да ли је држава обавезна да поступи по одлуци из Стразбура и како се понаша Србија која је ушла у Савет Европе тек 2004?

Свака држава је обавезна да изврши пресуду из Европског суда за људска права, иначе јој прети суспензија, па избацивање из Савета Европе. Србија је у том погледу врло дисциплинована, владе су се смењивале али су све извршавале пресуде врло савесно. По класичном систему, Суд донесе одлуку о правичном задовољењу, које увек гласи на једну своту новца. Оштећени с пресудом из Стразбура добија од државе своту која му се дугује, с каматом, и надокнађује му се извесна мала свота за моралну штету коју је претрпео.

Да ли земље из некадашње источне Европе имају више притужби које морају да гурају до Стразбура, како се то код нас каже?

Рекао бих да се донекле осећа да у источноевропским нацијама нема традиционално уређеног правосуђа. Да правосуђе треба да се стабилизује, да се судска пракса устали, на националном нивоу. Ако говоримо о западним земљама, у некима од њих, као на пример у Италији, проблем је дужина поступка.

На шта се, рецимо, жале Французи?

Има доста затворских предмета. Жале се да су изложени лошим условима или тортури у затворима. Из Србије до сада нисмо имали таквих предмета.

Код нас се на пример сада у жаргону каже кад је неко огорчен због неправде:„Ићи ћу до Стразбура”. Да ли је лако стићи до Стразбура?

И јесте и није. Треба прво да се исцрпу сва домаћа правна средства. Однедавно мора да се иде и пред Уставни суд пре него што се добије пролаз до Стразбура. У многим случајевима наш Уставни суд је у стању да пружи заштиту ономе ко се жали. Тимеје један део предмета уклоњен с међународног нивоа. То је добро што се наш Уставни суд већ квалификује као озбиљна институција која може да заштити људска права.

Како сте се навикли на живот у Француској. Ви, иначе, живите између Лозане, где вам станује супруга са кћерком, Стразбура и Београда?

Прија ми уређени живот у француској провинцији. Прија ми да сам сам и помало усамљен.Слажем се с Теслом који је рекао да је тајна стварања у самоћи. Око осам крећем од куће, трамвајем идем до Суда, ручам у лошој кафетерији Суда, цео дан сам за компјутером, у паузама читам „Политику” и неке друге наше новине, читам и француске листове… Телевизију углавном не гледам.

Из штампе вам управо излази стручна књига на српском језику „Европско право људских права”, како ће то нама у Србији да помогне да се подучимо у заштити наших права?

Издаје је „Службени гласник” и то је нека врста уџбеника о праву које проистиче из конвенције људских права.Ту ћете моћи да видите како ради Суд, како се извршавају одлуке и највећи део је посвећен судској пракси.

Да ли је неко из Србије икад покушао да утиче на вас као судију?

Никад се то није десило. Не видим како би то уопште било могуће. У судском већу је седамнаест судија, свако из друге земље, па би покушај утицаја на само једног судију био бесмислен. Мене је истина српска влада ставила на листу, а изабрала ме је Парламентарна скупштина Савета Европе. Никад никаквих притисака није било из Београда. Нити ме је ко икада питао за било шта.

Шта намеравате да радите кад 2014. престанете да будете судија у Стразбуру?

Посветићу се људским правима. И вероватно ћу живети у Лозани где ми је породица.

------------------------------------

Језик

Судите на енглеском или француском, који су званични језици Европског суда за људска права. Пишете стручне радове и на немачком. Говорите италијански, а романе пишете на матерњем српском?

Основе свих тих језика стекао сам учећи их на приватним часовима у Београду. Иначе први пут сам прешао границу када сам имао деветнаест година.Приватно сам учио стране језике у Београду више од двадесет година.

------------------------------------

Организоване лажи

Написали сте до сада пет кратких романа, штампаних код нас, одакле вам тај литерарни порив?

Не знам. Писање романа ме одмара. Фикција је трајнија од стручних радова. Стручне књиге брзо застаревају сем ако нису баш сува теорија. Романи могу бити трајнији и то је оно што ме привлачи, ето да се човек на неки начин забележи у времену. Белетристика је лаж, организована лаж, али то је лаж помоћу које се долази до истине. И то је за мене веома заводљиво.