Кармен меког срца

Драгана Југовић-Дел Монако права је светска оперска звезда. Ево и две од мнoгих критика: прва је из Бона 1996, а друга из Београда 2006:
"У опери "Севиљски берберин" највећу пажњу је привукла Драгана Југовић у улози Розине. Један таман, топао мецосопран, врло изражајан, пун, без икаквих техничких потешкоћа, певање са једноставном љупкошћу..."
"Драгана Југовић-Дел Монако је најатрактивнија Кармен коју Београдска опера последњих година има. Блистава, сугестивна, она је звезда ове поставке..."
Приватно, од врата стана, па "шетње" кроз дневну собу ка тераси, препуној цвећа, до трпезаријског стола и затим у дугом спонтаном разговору она је, стекли смо упечатљив утисак, не само лепа жена, већ и сензуална, искрена и драга особа. У њеном понашању, у њеном говору, није било ни трага од уображене оперске диве...

Ово је, кажете, Ваша посебна сезона. Зашто?

Имала сам чак три премијере. Крајем октобра, с Диселдорфском опером, у копродукцији са Шпанцима, певала сам на турнеји у Шпанији улогу Олге у "Евгенију Оњегину" Петра Иљича Чајковског, мог омиљеног композитора... Другу премијеру имала сам крајем децембра у Београдској опери. Била је то чувена "Кармен". У копродукцији су учествовале оперске куће из Италије и Португалије. Та улога ме је нарочито прославила и код нас и у свету. И сад сам у Београду доживела такве овације као да сам на фудбалском стадиону. После тога сам позвана и у национални дневник да све то коментаришем... Трећи позив стигао ми је у јануару из чувеног шпанског театра "Реал" који је за оперу оно што је мадридски "Реал" у фудбалу. За два месеца у Мадриду имала сам чак 12 представа у Масканијевој опери "Кавалерија рустикана". 

Шта посебно буди Ваше задовољство?

Чињеница да сам ушла у животно доба кад могу да бирам шта, кад и колико да певам. Ма колико да сам благословена професијом у којој уживам, она, ипак, много тражи од мене, а ја сам особа која све ради целим бићем. Повремено ме то потпуну исцрпи. На срећу сад могу себи да омогућим део одмора кроз обичан, једноставан и врло скроман живот. После тога ћу се припремати за један светски спектакл о коме ћу причати кад за то дође време...

Чиме је посебно обележен Ваш породични живот?

Нисам запамтила оца Душана. Страдао је кад сам имала пет месеци. Живот без оца био је дуго мој интимни проблем, а најзначајнији мушки лик у детињству био ми је деда по мајци Павле Аврамовић. Обећала сам му да ће мој син, ако га будем имала, да се зове по њему. Мом сину Павлу (14) отац је Италијан Клаудио Дел Монако. У свог сина улажем много љубави, енергије и времена, а то није лако. И он је музички обдарен и врло сензибилан... Међусобно се веома поштујемо.  

Кад је мајка запазила Ваш музички таленат?

Већ с пет година сам почела да свирам виолину, а затим клавир. Прво сам научила ноте, а затим слова и бројеве. Од тада сам свој живот посветила музици. Завршила сам све музичке школе, од основне до Факултета музичких уметности, одсек соло певање с просечном оценом 9,87! Затим сам, као стипендиста италијанске владе, била годину дана у Милану, на специјализацији на Конзерваторијуму "Ђузепе Верди"... Сестра Јелена је завршила енглески и италијански на Филолошком факултету...

Где сте све себе видели у току школовања?

Много тога сам желела. Уз мајку сам лако савладала све тајне писања, па сам упоредо са соло-певањем уписала и новинарство на Факултету политичких наука у Београду, али ме је музика одвела на другу страну. Међутим, писање никад нисам напустила. Писала сам и пишем и прозу и поезију. За једну од првих збирки песама, кад сам имала  осамнаест година, добила сам 1981, једина у оној Југославији, европску награду. Тада сам, с победницима из свих европских земаља, била 15 дана на наградном одмору на Сицилији, а услов је био писање на италијанском језику...

Кад сте изашли на јавну сцену?

С деветнаест година сам постала једини женски члан ансамбла "Ренесанс" и то била пуних пет година док ми није постало претесно. Свирали смо и певали по целој Југославији и великом делу Европе. То велико искуство ми је помогло да сцену и музику осећам као део себе. Музика је од мене учинила много отворенију особу него што сам то била у детињству... На оперској сцени сам дебитовала 1988, Розином у "Севиљском берберину", у Српском народном позоришту. Следиле су све велике улоге мецосопранског фаха у "Кармен", "Трубадуру", "Вертеру", "Дон Карлосу", "Орфеју", "Риголету", "Пиковој дами", "Хофмановим причама", "Моћи судбине"...

Где сте певали све те улоге?

На сцени државне опере у Бону, театру "Ла Фениче" у Венецији, театру "Масимо" у Палерму, театру "Филхармонико" у Верони, театру "Вилки" у Варшави, театру "Реал" у Мадриду... Најмање у Београду. Посебно бих издвојила Новогодишњи концерт у Прагу с Прашком филхармонијом. Памтим честитке и цвеће председника Вацлава Клауса, партнере Петера Дворског, Ангелу Георгију, Роберта Алању, Данијелу Деси, Фабија Армилијата, Виолету Урману, Владимира Голужина, Карла Гвелфија, Хосеа Куру...

Шта посебно обележава Ваше певачке могућности?

Пре свега боја, распон гласа, техника певања, глума, и свакодневно учење и улагање у своје квалитете. Говорим течно италијански, руски, немачки и енглески, а служим се и певам на француском. Свако гостовање у иностранству користим да усавршавам глумачко умеће. Због огромне сценске конкуренције, у свету се оперски уметник искључиво третира као глумац који пева и мени лично такав приступ потпуно одговара, зато је за мене опера тотална уметност, јер сви знамо шта ће да се деси, али не знамо како?! 

Који су Ваши лични животни принципи?

Пре свега духовност: покушај да се буде у складу са невидљивим поретком ствари, где тело, ум и срце чине апсолутну хармонију. Нисам као Кармен, није ме срамота "меког срца", често се и у позоришту расплачем, а животно ме врло боли свака неправда и покушавам да помогнем где год могу. Зато сам од пре четири године почасни грађанин Земуна и то ми је најдраже признање. Занимљиво је и да мој клуб обожавалаца у Новом Саду чине углавном жене.

Да ли имате такмичарски мотив?

Моја спортска активност је оштра шетња по кеју уз Дунав и Саву, од  "25. маја" до Бранковог моста и назад... А волим и брзу вожњу. Деду Павла сам пратила у неким активностима. Био је председник спортског друштва у Лозници и велики навијач Црвене звезде. Ишла сам с њим на фудбалске утакмице. Мој син Павле озбиљно воли Црвену звезду, то нам је породична традиција. Кад се игра нека важна утакмица ми смо уз телевизор и навијамо...

Да ли сте се бавили неким спортом?

Кад сам била студент волела сам да пливам. Била сам и у репрезентацији факултета, али не зато што сам била одличан пливач, већ зато што су остале девојке биле још лошији пливачи од мене. Веома ценим спорт и тај здрав начин живота. Спорт и оперско певање имају у начину понашања много заједничког. Кад је реч о такмичењу потпуно сам свесна да, док певам у Краљевском театру у Мадриду, или било где, поред личне имам и велику националну одговорност. Тако гледано и ја сам такмичар, а не само уметник.  

Шта је Ваш основни животни мото?

У одговору на ово питање морам да цитирам Шекспира, јер сам његову мисао усвојила као свој животни став: "Могу све што може човек, а ко може више није човек". Могу да заплачем, много шта може да ме повреди, а то је доказ да сам сачувала осећања. Врло поштујем речи: извини и волим те...

За Вас кажу да сте фатална жена. Какво мишљење имате о себи?

Ја себе не доживљавам тако... Моћан је осећај кад сам на сцени Кармен, Еболи или Ацучена... Тада сам фатална жена. Приватно сам била и јесам вољена жена, али и сама умем да волим, то је такође уметност, на жалост у одумирању.

Зашто Вас публика толико воли?    

И приватно и на сцени сам до краја искрена. Своја осећања не глумим него их дубоко проживљавам. Често у тишини сале осетим трептаје, чујем притајене уздахе, наслутим сузе, и та невидљива размена енергије за мене је као огледало саосећања.