Башта Европе

Одувек је било тако. Тек што се затворе биралишта – почиње нагађање и ценкање ко ће да добије мандат. Ко ће да уђе у нову владу, како ће се поделити ресори. За победничке странке то је важније питање него шта ће будућа влада да ради и какав је њен програм. Неко ће рећи да су странке током изборне кампање изложиле своје програме и намере, те да бирачима баш и није стало да све то поново чују.

Поготово што су, током седам недеља изборне кампање, слушали предизборно надметање, од раније знана празна обећања: да ће тамо неки Мандрак да отвори хиљаде радних места, да ће Србија бити успешна и поштена, сигурна, да ће искоренити корупцију...

Понављање старих, излизаних обећања (без реалног покрића), није озбиљно ни достојно људи који су тражили и добили подршку бирача. То је недовољно да се пробуди нада и покрене енергија грађана. А без њихове подршке у наредне четири године, до нових избора, неће бити ни суштинских промена, напретка и бољитка, због чега се избори и одржавају: да земља савлада недаће и настане напредак.

Нову владу чека дуга (предуга?) листа економских и социјалних невоља. Њихов корен је у замрлој привреди, малој запослености и ниској продуктивности. Зато у агенди мандатара на првом месту мора да буде привредни Гордијев чвор.

Најпре би могла да оживи пољопривреда, једина обновљива привредна грана, најмање зависна од страних инпута. Аграр је срце економије Србије и ако он оживи повољни импулси пренеће се и у друге привредне гране. Имамо пет милиона хектара пољопривредног земљишта, довољно енергије сунца, воде (коју не користимо!) и земљораднике који би, уз већу подршку државе, могли брзо да унапреде продукцију хране.

То је добитнички потез: већа подршка аграру и пољопривредницима! Деценијама је није било. Земљорадници понављају да су за све владе били „девета рупа на свирали”, заборављена и занемарена привредна грана која је више доприносила буџету и социјалном миру него што је, за узврат, из државне касе добијала новчаних подстицаја, премија и регреса.

Током изборне кампање политички предводници су помињали аграр и село, улазили у стаје, сликали се са земљорадницима, показујући да нису заборављени. Али то је више изазивало горак подсмех него што је будило наду да ће тако и бити.

Мандатар нове владе мораће да у скупштини затражи подршку за аграрну политику каква до сада није вођена. Да се најпре утврди дугорочна стратегија са високим циљевима: брзо потискивање традиционалне пољопривреде и увођење нових продуктивнијих технологија, уједињење малих поседника (има их 470.000) у задруге и пословне заједнице...

Србија може да буде башта Европе! Уместо парлога и шикара које су прогутале десетине хиљада хектара зиратног земљишта – засади воћа, винове лозе, заливна поља, хиљаде хектара пластеника у којима раније дозрева воће, поврће...

Србија нема изворе нафте и гаса и зато мора да постане непресушан извор здраве, укусне и лепо упаковане хране за тржишта Европске уније, Русије, исламских земаља. Према неким проценама, извоз хране би могао да донесе бар 20 милијарди евра! Наравно не одмах и преко ноћи. И не без одговарајуће финансијске подршке. После политичке одлуке да се крене овом трасом, ово је друго пресудно питање за нову владу. Аграрни буџет мора да се увећа неколико пута и доведе у склад са доприносом аграра пуњењу државне касе, а и са циљевима стратегије. Мора се више улагати у воду (чување и наводњавање), уређење атара, гајење високопродуктивних домаћих животиња за већу продукцију меса и млека.

Агроиндустрија запослиће велики број младих, школованих људи. Ко производи храну постаће имућан. Попут енергије и воде – храна је роба са бескрајним изгледима за раст тражње и продаје. Значај једне земље мериће се вишковима хране коју извози.

За мандат владе ,,башта Европе” је привлачан и нужан пројекат који ће, без сумње, добити подршку свих парламентарних странака. Могуће је да се расправља једино о брзини, о стопи раста од које зависи кад ће један стари сан да постане стварност.

Новинар, председник Покрета Богата Србија