Град и манастир Добрун

Средњовековни град Добрун са манастиром у подножју утврђења већ неколико векова изазива пажњу путника, хроничара и историчара. Подигнут на стратешки одабраном месту, (на граничном подручју између Србије и Босне, недалеко од Вишеграда) Добрун је у свом времену представљао моћан утврђени град и контролну тачку на важној саобраћајници која је спајала источне и западне територије Балкана.

Манастир Добрун, подигнут пре добрунског утврђења, представљао је меморијал локалног жупана Прибила и његове породице из епохе краља и цара Душана. Грађен као властелинска задужбина на вековној граници, манастир је и пре утемељења био осуђен на разарања. Од првобитне концепције храма – која је сачувана на ктиторском портрету – остало је веома мало.

Степен градњи, рушења и обнова у прошлим вековима био је у таквом обиму да се осим темеља грађевине и западног зида припрате готово ништа не препознаје. На основу каснијих сведочења путописаца и цртежа основе грађевине, сачуване пре несрећне обнове крајем XIX века, види се да је то био импозантан духовни центар са дограђеним егзонартексом, припратом, куполом, конацима и каменим зидом који је опасивао читаву порту до Рзава. Такав Добрун остао је, нажалост, забележен само у епском памћењу оних који су га знатно касније видели у рушевинама.

Вековно трајање храма у Добруну даје за право онима који ову врсту дугог егзистирања упоређују са судбинским параболама. Када је више пута у историји рушен, остајао је једино неоштећен западни зид припрате са сведоцима добрунских почетака. У страдању цркве 1875. године, уништен је кров, олтарски простор и делом наос. Остао је сачуван западни зид припрате са фрескама које ће надживети и обнову 1884. године.

Још је тежи пример из јануара 1945. године, после немачког минирања цркве у Добруну. Готово читава црква је уништена, али се западни зид са сведоцима добрунског трајања, држао и остао неоштећен. Веровало се у чудо јер је храм служио окупаторима као магацин експлозива, међутим, фреске са ктиторима, владарима, испосницима и пустиножитељима су сачуване. Оне су сигурна тапија духовног опстанка у овом поднебљу. Да тих важних сведока нема, све би на овој трагичној међи било препуштено забораву и постепеном умирању.

Градњу добрунског града и манастира у самом подножју одредио је склоп историјских околности. Утврђења на левој и десној обали Рзава била су одбрамбена потреба да се на немирној граници заштити град са насељем. У том времену, у подножју Добруна подигнуто је урбано насеље, камени град за оне који су у њему живели и који су веровали да ће више генерација овде опстати. Била је то јединствена насеобина на великом простору од централне Босне до Србије.

Моћни добрунски град са властелинским дворцем и подграђем у долини постао је метафора неосвојивости и материјалне снаге нових господара. Подизан и утврђиван у кратким интервалима и са великим градитељским потенцијалом – дуго је урушаван и осипан. Само је камено подграђе у долини Рзава дуже умирало. Столећима је одолевало многим рушитељима, јер у њему није било насељених па од празних кућа и није претила никаква опасност. Новим освајачима камене грађевине нису ништа значиле, као ни бедеми у стенама изнад насеља.

Остаће тајна који су то неимари утврђивали и зидали Добрун? Да ли су овде радили дубровачки мајстори или су то били домаћи клесари? У међувремену, утврђени градови брзо су мењали господаре на граници Деспотовине и Босне. Данас је од њих, осим ретких записа и заборављених зидина, највише трагова остало у епском памћењу. Као да их је све могла подићи Ђурђева Јерина па их по неком неписаном правилу само њој приписују.

Добрун је по свему персонификација српске судбине. Вековима је представљао видљиву и невидљиву међу између Истока и Запада. Међу која је утврђивана природом, људском вештином, вером и духовношћу. Трајно је опстајао једино дух и све што је на њему било саздано. Најзад, кроз речи настојника Добруна, старца Радоша, – Иво Андрић, опчињен градом изнад Рзава – исписује филозофску премису нестајања: ,,Руше Турци али руши и земан, а руше људски немар и неправда. Све је пролазно, трајније су грађевине, вечан је само живот..."