Мешање карата на политичкој сцени

Србија се и овог пута показала као својеврсно чудо. Док у осталим европским земљама владе услед кризе падају као куле од карата, у нашој земљи ће на власти остати иста гарнитура. Како тумачити овакав исход избора?

Кренимо од аргумента о крађи избора. СНС и Двери тврде да су избори покрадени иако признају да су њихови контролори потписивали записнике са бирачких места. Такође нисмо чули о коликој крађи се ради. Један, два пет, десет или двадесет одсто покрадених гласова? Наиме да би се заиста убедила и алармирала јавност да се побуни против евентуалне крађе неопходно је да се прецизно покаже који су то записници фалсификовани, на који начин и колико је спорног материјала. Показивање џакова и кукање што је велики број неважећих листића јесте бесмислено ако су ваши контролори својим потписом верификовали валидност изборног резултата на дотичном месту.

Но, изборни процес још увек траје па нам остаје да чекамо тражене информације и од незадовољних и од државних органа. За сада ми не делује да је аргумент о евентуалној крађи валидан као оправдање за неуспех опозиције. Чини се да разлоге треба тражити на другој страни.

Партијска сцена Србије после недавних (парламентарних) избора у великој мери подсећа на ситуацију коју смо имали 1997. године. У то доба, након вишемесечних грађанских и студентских протеста, Милошевићева власт је патила од озбиљне кризе легитимитета. Иако је контролисала све полуге власти и држала ситуацију у шаци, осећало се велико неповерење и незадовољство народа. Оно међутим није могло да се прелије у озбиљно организовану и кредибилну политичку опцију. Огромна опозициона енергија која се претходних месеци ваљала улицама Србије, на изборима није имала одговарајућу понуду. ДС и ДСС су тада одлучили да бојкотују изборе незадовољни условима па су опозициони бирачи морали да бирају између Српске радикалне странке и Српског покрета обнове. За ову другу партију се увелико причало да ће после избора ући у коалицију са СПС-ом, а тада су већ и стекли ореол вишеструких изборних губитника. У таквој ситуацији много опозиционара гласало је за СРС који је нетом заиста ушао у владу са режимом. Последица свега тога је било опште осећање незадовољства системом чији је легитимитет био на веома ниском степену; проблематична власт, али такође проблематична и опозиција која остаје последњи извор легитимитета режима.

На овим изборима ДС као истински владалац Србијом забележио је велики пад. СПС као једини победник избора више није сиромашни рођак срећан што добија парче власти већ озбиљна политичка снага у налету. Док су сви остали из власти пали, они су свој резултат дуплирали. Разлог је прост: ова структура, изникла из комунистичке бирократије, једина има озбиљно знање и искуство управљања државом и великим системима. Стога упркос тренутном заједничком интересу предстоји озбиљно разрачунавање између ДС-а и СПС-а. Од ове две странке не могу обе да буду на преко 20 одсто добијених гласова. Србија може да има само једну доминантну странку левице, што ће ове две партије морати некако да реше.

ЛДП је такође у озбиљном проблему. Цена припреме за улазак у власт је губитак тврдог језгра. Искуство владавине у Београду не улива им разлоге за наду. Динкић је такође преживео захваљујући мноштву пара, Стевановићу и Ничићу. Али Г 17 плус има само осам посланика под својом контролом. Свима је јасно да та странка прављена да врши власт нема никакву будућност ако из ње оде.

Дакле, осим код СПС-а, у левом блоку који ће чинити власт постоје озбиљни проблеми. Још већи су међутим код (десне) опозиције. Упркос номиналној победи на изборима, СНС је опет остао сам и изолован иако су Николић и Вучић много тога чинили да прошире коалициони капацитет странке и дођу у ситуацију да праве власт. Једино што би ситуацију делимично поправило била би Николићева победа на председничким изборима. Ако се и ту деси пораз, Вучић и он ће доћи у ситуацију у којој се Драшковић налазио 1997. и од које се разумљиво никад више није опоравио.

СНС је постигао неочекивано лоше резултате на локалу. По свему судећи, ретке су средине у којима ће моћи да формирају локалну власт. После четири године немају ни адекватну партијску инфраструктуру. ДСС је добио четири одсто мање него прошли пут и упркос евидентном неуспеху и потпуној изолацији странке која одбија сарадњу са било киме, немогуће је и замислити да лидер поднесе оставку и да на чело ове партије дође неко други.

СРС је доживео логичан пад везујући судбину странке за дугогодишње чекање Шешељевог повратка. Ако желе да преживе и да се врате у игру неопходна им је комплетна кадровска, програмска и организациона реконструкција. Енергија и рад које су Двери показале довели су међутим до тога да девет одсто десних гласова оде у растур. Они су несумњиво донели неке програмске и организационе новине, али ако мисле да потрају мораће из позиције покрета да прерасту у праву политичку странку.

Укратко, на десном простору је отпочела транзиција која ће још дуго да траје. И даље имамо низ недефинисаних структура уместо једне доминантне конзервативне партије и једне такође логичне евроскептичне странке. Такво стање краткорочно одговара левици да остане на власти. Дугорочно, међутим, не одговара никоме јер се урушава легитимитет целог система.