Мали човек, свилена душа

Специјално за Политику од дописника Танјуга
Они који бар неко време нису провели у Француској не могу да разумеју колико је далекосежан допринос Емира Кустурице њеној култури.
Додељујући у четвртак српском редитељу највеће француско признање из области културе, Орден реда витеза лепих уметности и књижевности, министар културе Рено Донедије де Вабр одао је почаст свему што Кустурица представља у уметничком али и друштвеном контексту Француске и Европе.
Кустурица је овде свеприсутан – на филмском платну и на фестивалима, у музици коју свирају млади француски бендови и  која се слуша на студентским журкама и сматра се једним од највећих филмских стваралаца данашњице.

Иако Кустуричини сународници знају да гунђају како их је представио свету као житеље циган-мале,  без његових филмова и музике остала би у Француској суморна слика о земљи коју нико не жели истински да разуме, тамном вилајету који од остатка света дели невидљиви штит изолације. Слика коју је Кустурица овде о нама створио  нагони на сањарење и буди искрено занимање  које је извор сваке потраге за истинском спознајом о једном народу и земљи.

Наш режисер отеловљује француску идеју о културној различитости – концепт који Французи грчевито бране на светској сцени – као и идеју о могућности друштвене промене, о томе да стање садашњег света није одређено фатализмом и да човек својом акцијом и својом уметношћу може да допринесе тој промени.

Француска је препознала ваш многоструки таленат.

– Француска је вероватно једина земља која је у стању да узме у обзир целокупно моје стваралаштво – то што правим филмове, музику и што сам гласан кад је реч о политици – све што ми ствара осећај слободе и енергије која се не налази често у Западној Европи.

Она је уточиште свих који верују да културна различитост у свету мора да опстане и да иза озбиљне трговине стоји култура. То је оно што код нас не схватају – да иза Србије, пре било какве активности, стоји њена култура. Када се данас говори о Косову, многи који немају појма шта се тамо дешава и везују се за оно што су људска утемељења – народна култура и вера.  Што би то било другачије од идеје да иза Хјундаија и Тојоте стоји култура самураја?

Ово је година Вашег повратка у Француску – са новим филмом "Завет" и Вашом првом "панк" опером.

– То је моје прво искуство прављења опере. Либрето је урађен по причи из филма "Дом за вешање", урадили смо га Горан Михић и ја, али су га знатно променили и развили Неле (Карајлић) и Дејан (Спаравало).

Дејан је написао моћну верзију "Ерделезија"  и других песама,  што овај посао чини још узбудљивијим него што сам очекивао.  У виђењу "Забрањеног пушења" то ће бити спој  кабареа и најпомпезније опере коју можете да замислите.

Завршавате и филм о Марадони?

– Све је снимљено што се слике тиче, али су потребна још два-три дана разговора с њим да би се заокружила прича. Филм ће бити уоквирен у седам дриблинга са легендарне утакмице Светског првенства на којој су Аргентинци тукли Енглезе одмах после рата на Фокландским острвима.

Марадона је предрибловао седам играча и ушетао у го. Замислио сам да свако поглавље почне једним од тих дриблинга, а да се фудбалери претворе у политичаре који су загорчавали живот у Аргентини  и нама  – Маргарет Тачер, Роналда Регана, Буша…

Француска је земља у којој имате двоструку репутацију: редитеља који је два пута освојио Златну палму и председавао канским жиријем и политички некоректног уметника. Која вам је дража?

– Ова друга. Кад се у Француској каже да је непримерено да неко искористи позорницу као што је "Монд" да би написао штиво против филма који није видео, као што је то случај са Аланом Финкелкротом (који је "Подземље" назвао просрпском пропагандом) онда се то своди на политички  некоректно мишљење јер се "Монд" замишља као правда, а Финкелкрот као њен гласноговорник.

Како изгледа Француска из угла Мокре горе?

– Француска је светско уточиште оних који се нису дефинитивно предали англосаксонском моделу, рецимо филма. Париз је један од три града у које се враћам, можда најозбиљнији град на свету где су се историја и естетика помириле на најбољи начин.

С друге стране вишак кисеоника на Мокрој гори ми олакшава и изоштрава слику. Та врста изолације упућује на есенцијалне људске проблеме, на питање сазревања,  породице, на однос према граду у коме је капитал почео да мења људске душе, начин мишљења и понашања. То се много јасније сагледа него кад је човек дубоко углављен у озбиљан град као што је Париз.

Ваш нови филм "Завет" говори о томе?

– Да, то је прича о унуку и деди који живе у селу у коме се затвара школа. Деда хоће да умре, каже унуку да иде у град, прода краву, купи икону и доведе жену. Унук оде у град и уплете се у тешку причу из које се извуче као победник.

То је апсолутно идеализована слика живота са црнохуморним мотивима. Дечак попут Роберта де Нира у "Таксисти" Мартина Скорсезеа из 1978. године поубија криминалце и кастрира главног макроа, што је научио од деде кад је овај кастрирао бикове. Завршио сам филм и побио све што не ваља, а све што ваља оставио да живи.

Инстистирате на малим људима и њиховим судбинама.

– Идеја о малом човеку  са свиленом душом и великим проблемима – оно што је Чехов начео почетком 20. века – оном што чине неком чиновнику иза леђа. И после умре од стида што је то урадио, та идеја ишчезава И ми тог човека уопште не препознајемо, јер савремени филм не даје ни слику тог човека ни света у коме живи.

Говорите о Холивуду?

– Да. То је идеолошко друштво које је некада било генератор најлепших ствари у 20. веку, а данас је сметлиште.

Свет никад није био у драматичнијој позицији, што се види када окренете било који од светских телевизијских канала, а  филмови никада нису мање осликавали идеју савременог човека, његове егзистенцијалне или политичке проблеме.

Прича о суштинској слици света је замењена површном, лажном у којој је ангажован мали део мозга, а не читав централни нервни систем. Он се заправо и не буди. У том свету фикције не постоје дела која покрећу.

Шта вам најчешће привуче пажњу: како се развија пројекат Меркосура у Јужној Америци, пораз политике Џорџа Буша, напредовање генетике или прогнозе о еколошким катастрофама?

"Све је крајње занимљиво. Док Америка штити своје интересе – то је судбина великих империја – у Ираку и у Вијетнаму, у њеном комшилуку се развија озбиљна промена, покрет који тешко могу да заустави и обрне у оном правцу у коме је то могла ‘70-их. Сад они ударе на Ирак, а  испод њих се појави неки Чавез. Тек кад сам њега упознао схватио сам шта је стварани енергетски удар. У функцији Сједињених Држава више није 70 одсто Латинске Америке. Људи се окрећу ауторитетима који су им оставили у аманет идеју о слободи и потреби да заштите свој идентитет.

Постоји само један већи бум од Латинске Америке, а то је Русија. Уколико ови не измисле неког новог Лењина, нашминкају га, ставе му бркове и пошаљу у Цирих да покрене неку нову бољшевичку револуцију, не знам где ће се завршити напредак Русије, јер она поседује такво богатство и такву експлозију енергије.

Како гледате на званичну француску политику према Србији?

– То је питање интереса које не сеже до великих напетости које Косово може да произведе.

Утолико њихову идеју о Косову и кључним српским питањима карактерише резерва, а не неки озбиљни ангажман. Француска јесте велика држава, али у нашем случају схвата да ту не може много да уради јер зна да се кључни потези вуку из Стејт департмента.

Ту политику подржава и један број француских интелектуалаца који себе често сматрају савешћу света…

– То су контролори савести, самозвани овисници о државним буџетима који  по вечерама и журкама стварају јавно мњење. Француска има и ту слабу страну – један број квазифилозофа који су данас милионери захваљујући томе што су добро уновчили свој шездесетосмашки ангажман који је, заправо, био спектакуларно погрешан.

Кад погледате, неки од најсумњивијих типова у 20. веку, попут Била Клинтона, Хавијера Солане и других,  учествовали су у тој интернационалној превари. Из конформизма су постали чувари идеје о непроменљивости света, фатализма либералног света да велика риба једе малу И да малима само преостаје да се сврстају у ред који им се покаже И да немају потребе да се боре за достојанство и властити морал.

 Француска је ипак земља у којој је државни апарат препознао грешку директора "Комеди франсез" и заменио га зато што је хтео да забрани комад Петера Хандкеа због тога што је присуствовао сахрани Слободана Милошевића. То је оно што је чини посебном.

-----------------------------------------------------------

"Политика" од 1904.

Као председник Управног одбора "Политике" АД, Кустурица коментарише нови изглед листа и уређивачку политику:

 – "Политика" сада личи на највеће европске дневне листове, а важније од тога је да текстови који у њој излазе нису једнострани. Вративши "Политици" оригинално заглавље из 1904, ново руководство је, уз помоћ новог дизајна, направило старију и лепшу нову "Политику", која је садржајно много боља од "Политике" после 5. октобра.

Шта мислите о односу немачке медијске групе ВАЦ и "Политике"?

– Тај однос је неспретно зачет уговором који није повољан ни по једне ни по друге. Трудио сам се да ту правну неусклађеност и нетрпељивост колико могу ускладим, јер ми се чини да српском листу недостаје кап немачке крви, као што се некад бојим да је доминација коју странци имају у нашој земљи превелика. Тај уговор 50–50,  који је народу био представљен као 100 одсто немачки,  враћен је у равнотежу, и ту равнотежу би требало одржати и у уређивачком систему".

-----------------------------------------------------------

О одликовању:

Орден Витеза реда лепих уметности и књижевности је највише одликовање француске државе за допринос у култури.

Додељује га француско Министарство културе од 1957. године својим и страним грађанима који су извршили изузетан утицај у домену културе, како у земљи тако и у свету.

Орден из реда лепих уметности књижевности подељен је у три ранга: витез уметности, највише признање у овом реду, које долази  после официра и витеза  нижег реда, добија се након најмање пет година у претходном рангу.

Декретом из 1997. године одређено је да се годишње додељује  50 ордена витеза, 140 официра и 450 ордена витеза нижег реда.

Орден Витеза реда лепих уметности и књижевности се састоји од два преклопљена крста са дуплим лицем, која дају зракаст облик, зелене  је боје са златним обрубом и медаљоном у средини на коме су угравирана слова А и Л.

Пре Кустурице ово почасно признање су добили сликар Владимир Величковић, Мира Траиловић као директор Битефа и филолог Радослав Јосимовић (извори из Француског министарства културе и лични извори).

Међу онима који су својевремено понели исто признање, али у нижем рангу, су Душан Матић, Милан Дединац, Данило Киш, Мира Алечковић, Десанка Максимовић, Радивоје Константиновић, Јован Ћирилов…

Први српски филмски уметник коме је додељен овај орден био је Александар Саша Петровић, који је признање витеза нижег реда добио 1969.