Ниједан бели листић не жели да буде бео

Оно што желим да изразим је мој став о „белим листићима”, јер спадам у групу оних којима је то, нажалост, постала нужност.

Ниједан бели листић не жели да буде бео. Ниједан власник белог листића није срећан, али скоро сваки гласач који се одлучи за бели листић јесте самосвестан.

„Бели листићи позивају на протест”, веле. „Бели листићи позивају људе на улице”, не престају са лупетањем. „Белим листићима остављате простор опозиционој политичкој опцији да освоји изборе”, можда је и највећа нетачност коју су могли да изусте. То радиш ако не изађеш на изборе, а не ако поништиш глас, јер изласком и поништавањем умањујеш проценат бирачког тела, а неизласком дајеш другима да бирају уместо тебе. Поручујем им да не брину ништа, јер људи који прецртавају гласачки листић нису дивљаци. То су људи који су дубоко незадовољни, јер умеју да артикулишу свет око себе. Људи који не могу мирне савести да дају глас „мањем злу”, јер „тако треба”. То су они који користе своје грађанско право да покажу незадовољство, да својим белим листићем позову друге да размисле, они који се, искрено, надају промени, али и људи који нису запали у апатију, па да уопште не изађу, што је најгоре што може да се учини. И зато желим да нагласим да нису криви бели листићи. Они су последица политике која је вођена, табула раза, и више од једне деценије су чекали вас да их попуните – а нисте.

Ове године је, такође, велика тема био изузетно велики проценат бирачког тела које је први пут изашло на изборе.

А сећам се када сам био у тим кризним годинама свог одрастања. Моји први избори су били за коалицију Заједно. Бунтовништво се огледало у Отпору. Лепио сам плакате „Употреби га” и „Готов је”, бежали смо од полиције, трпели батине – живели смо за наду. А када је дошао тај чувени пети октобар, тај недовољно искусни дечак целим својим бићем је осетио да је дошао тренутак. Ко је тада могао да ми каже да ће се све овако завршити? Ко је тада могао да ме увери да је све била лаж?

Али ето, можда сам идеалиста, а можда само обичан панкер, али и даље осећам бунт, и даље сам, са својих тридесет година, спреман да се придружим, да подржим неку младу организацију, неку грађанску иницијативу, било шта што би, можда, довело ово друштво до слободе.

И онда се опет окрећем младима, а видим и политичке партије. Али какви су ови клинци данас, клинци који су рођени тих ратних година и о томе времену знају само из врло субјективних извора својих родитеља и старијих из краја? Одговор сам добио, нажалост, пре неколико дана – двери су шетале градом.

Шетају, гледам их, и мислим: Чекао сам годинама те младе, а чекале су их и политичке партије, а ево у шта су израсли.

Бели листић, табула раза овог друштва, ипак је једина преостала опција исказивања незадовољства, јер некада смо имали паролу: „Сакриј баби личну карту”, а данас…

И поставља се питање – да ли ће нам икада бити боље? Вероватно хоће, само је питање ко ће од нас бити ту да то дочека.

Ем-Ти-Ви Адрија