Nijedan beli listić ne želi da bude beo

Ono što želim da izrazim je moj stav o „belim listićima”, jer spadam u grupu onih kojima je to, nažalost, postala nužnost.

Nijedan beli listić ne želi da bude beo. Nijedan vlasnik belog listića nije srećan, ali skoro svaki glasač koji se odluči za beli listić jeste samosvestan.

„Beli listići pozivaju na protest”, vele. „Beli listići pozivaju ljude na ulice”, ne prestaju sa lupetanjem. „Belim listićima ostavljate prostor opozicionoj političkoj opciji da osvoji izbore”, možda je i najveća netačnost koju su mogli da izuste. To radiš ako ne izađeš na izbore, a ne ako poništiš glas, jer izlaskom i poništavanjem umanjuješ procenat biračkog tela, a neizlaskom daješ drugima da biraju umesto tebe. Poručujem im da ne brinu ništa, jer ljudi koji precrtavaju glasački listić nisu divljaci. To su ljudi koji su duboko nezadovoljni, jer umeju da artikulišu svet oko sebe. Ljudi koji ne mogu mirne savesti da daju glas „manjem zlu”, jer „tako treba”. To su oni koji koriste svoje građansko pravo da pokažu nezadovoljstvo, da svojim belim listićem pozovu druge da razmisle, oni koji se, iskreno, nadaju promeni, ali i ljudi koji nisu zapali u apatiju, pa da uopšte ne izađu, što je najgore što može da se učini. I zato želim da naglasim da nisu krivi beli listići. Oni su posledica politike koja je vođena, tabula raza, i više od jedne decenije su čekali vas da ih popunite – a niste.

Ove godine je, takođe, velika tema bio izuzetno veliki procenat biračkog tela koje je prvi put izašlo na izbore.

A sećam se kada sam bio u tim kriznim godinama svog odrastanja. Moji prvi izbori su bili za koaliciju Zajedno. Buntovništvo se ogledalo u Otporu. Lepio sam plakate „Upotrebi ga” i „Gotov je”, bežali smo od policije, trpeli batine – živeli smo za nadu. A kada je došao taj čuveni peti oktobar, taj nedovoljno iskusni dečak celim svojim bićem je osetio da je došao trenutak. Ko je tada mogao da mi kaže da će se sve ovako završiti? Ko je tada mogao da me uveri da je sve bila laž?

Ali eto, možda sam idealista, a možda samo običan panker, ali i dalje osećam bunt, i dalje sam, sa svojih trideset godina, spreman da se pridružim, da podržim neku mladu organizaciju, neku građansku inicijativu, bilo šta što bi, možda, dovelo ovo društvo do slobode.

I onda se opet okrećem mladima, a vidim i političke partije. Ali kakvi su ovi klinci danas, klinci koji su rođeni tih ratnih godina i o tome vremenu znaju samo iz vrlo subjektivnih izvora svojih roditelja i starijih iz kraja? Odgovor sam dobio, nažalost, pre nekoliko dana – dveri su šetale gradom.

Šetaju, gledam ih, i mislim: Čekao sam godinama te mlade, a čekale su ih i političke partije, a evo u šta su izrasli.

Beli listić, tabula raza ovog društva, ipak je jedina preostala opcija iskazivanja nezadovoljstva, jer nekada smo imali parolu: „Sakrij babi ličnu kartu”, a danas…

I postavlja se pitanje – da li će nam ikada biti bolje? Verovatno hoće, samo je pitanje ko će od nas biti tu da to dočeka.

Em-Ti-Vi Adrija