Америчка самокритика

Од нашег специјалног извештача
Берлин, 12. фебруара – Велики проблем свих филмова који своју премијеру имају на неком великом и важном светском фестивалу јесте што их неминовно прати оно што се зове висока очекивања. Све што код премијерне публике (углавном критичари и филмски новинари) не изазове оно фамозно "вау", аутоматски се сматра подбачајем. Неправедно, нереално? Јесте, али је управо тако. Критеријуми су на фестивалима увек превисоки, но, срећом по филмове, не и пресудни за њихов каснији, лагоднији живот у биоскопским дворанама широм света.

Иако су са собом донели високи ниво такозване "америчке самокритике", оличене у корисним и храбрим темама о хладноратовским почецима, некоректностима и креирању света, о настанку неприкосновене агенције ЦИА и њеним прљавим пословима, после филмова "Добар Немац" Стивена Содерберга и "Добар пастир" Роберта де Нира, већ смо писали, изостало је оно важно "вау". На жалост, висока очекивања није до краја испунио ни филм "Писма са Иво Џиме" Клинта Иствуда (ван конкуренције).

Одмах после филма "Заставе наших очева", Клинт Иствуд је као наличје исте ратне приче о чувеној америчко-јапанској бици на Пацифику и острву Иво Џима, снимио "Писма са Иво Џиме", филм на јапанском језику, у целости из визуре јапанских војника под командом генерала Тадемичија Курибајашија. Са становишта историје ратних филмова у којима се традиционално јасно и децидирано знало ко су били добри а ко веома лоши момци, ово је револуционарно филмско дело, за велико поштовање. Међутим, уколико се филм анализира сам за себе, уз праћење оног што је аутор унапред задао, "Писмима са Иво Џиме" може се замерити спорост, непотребно велики број понављања војничких рефлексија о сопственој безизлазној судбини, али и поенте филма до које Иствуд брзо сеже, а онда је изнова користи, беспотребно потцртава. Рат је узалудна, предуга, прескупа и понављајућа работа, главна је порука Иствудовог, визуелно интригантног, филма током којег публика навија за јапанске војнике, трагичне људе од крви и меса, нечију децу, очеве и супруге.

– Када сада снимате ратни филм о прошлости, тешко је не пронаћи поређење са оним што се данас дешава, јер сваки рат има извесне паралеле у узалудности и свеопштој трагедији. Емоције мајки које су изгубиле своје синове, деце која су изгубила очеве и жена које су остале без својих мужева свуда су апсолутно исте, изјавио је, између осталог, 76-годишњи Клинт Иствуд, додајући да је и сам одрастао на америчким ратним филмовима у којима је све било у сврху пропаганде и у којима су Американци увек били глорификовани добри момци.

– Са овим филмом само сам хтео да кажем да добрих и лоших људи има свуда, и да су увек најважнији хуманост и људске трагедије, рекао је у Берлину легендарни глумац и редитељ коме се већ "смеши" нови Оскар.

У трци за "Златног медведа" је и "Збогом Бафана" Данца Билија Огуста, двоструког канског носиоца "Златне палме". Филм се бави суровим годинама апартхејда и судбином белог Јужноафриканца, младића Џејмса Грегорија (Џозеф Фајнс), који је, зато што зна локални језик коса, добио посао чувара у изолованом затвору Робан Ајланд, резервисаном за јужноафричке црне политичке затворенике. Најпознатији логораш је Нелсон Мендела (Денис Хејзберт), а Грегоријев задатак је да га уходи, проверава писма и посете. Од 27 Менделиних година у затвору, Грегори са њим проводи 20; зближавање је било неминовно, Грегори мења назоре, коригује предрасуде и сам постаје заговорник равноправности између белаца и црнаца у Јужној Африци. Као лик, Нелсон Мендела је у другом плану. Огуст се фокусира на припаднике владајуће беле мањине и њихове расистичке ставове.

"Збогом Бафана" рађен је према истинитој причи и личностима (ту је и Грегоријева супруга Глорија коју тумачи Дајан Кругер), наративно је праволинијски, егзактан, едукативан и предуг, снимљен да би публици ама баш све било јасно и да је лако и брзо дирне. Да је Огуст у томе успео, сведоче и синоћне овације после званичне пројекције.

Право освежење коначно стиже у виду још једног, за Оскара већ номинованог филма (номинованим филмовима је, иначе, Берлински фестивал посветио својих првих пет дана). Реч је о делу "Белешке о скандалу" Ричарда Ејра, врсног британског позоришног редитеља са повременим излетима у филм у којем бриљирају Џуди Денч и Кејт Бленчит (већ је виђена и у Содерберговом "Добар Немац").

Ако последњих година, у великом свету филма, постоји сценарио који је савршено написан, онда бисмо могли мирне душе да кажемо да је то овај, који је према роману Зое Хелер написао Патрик Марбер. Прича се држи чврсто као стена, свака дијалошка линија промућурни је корак више ка напетој психолошкој бици између две жене и њихових опсесија, а све конце филма, дисциплиновано и редитељски мудро, држи Ејр. Перформанси Денчове и Бленчитове су надградња ове занимљиве, непредвидиве драме обојене хумором.

"Белешке о скандалу" је филм пун тајни, оних о усамљеној, и истом полу склоној Барбари (Џуди Денч), и оних о породичним и личним кризама оптерећеној Шиби (Кејт Бленчит) око које се плете права паукова мрежа, у и око школе у којој обе даме раде као професорке.

Званична пројекција Ејровог филма је вечерас у исто време када и светска премијера "Клопке" Срдана Голубовића у театру Делфи, у којем се одржавају званичне пројекције филмова из такмичарског програма "Форум". И премијера "Гуче" је вечерас, у Синемаксу на Потсдамер плацу резервисаном за премијере филмова из такмичарског дела "Панораме". После "Гуче" је и велики парти уз живи наступ оркестра Бобана и Марка Марковића. Берлином ће вечерас трештати трубе.