Историју на увид

Производимо више историје него што можемо да поднесемо – стара је истина везана за дневнополитичке проблеме, али истовремено и истина о стању домаћих музеја: нема места за излагање свега онога што је овдашња неуморна и високопродуктивна фабрика историје произвела. Депои су крцати; изложено је, претпоставља се, највише 20 одсто колекција.
Добар пут решавања проблема је усељавање Музеја града Београда у напуштену војну зграду у Ресавској, али, и то вреди поменути, 8.500 бивших војних квадрата неће бити довољно да се смести више од 100.000 музејских предмета. Већ сада је јасно – треба још простора. Подсетимо да је Зоран Ђинђић, као премијер, имао идеју да се државне установе иселе из центра града на Нови Београд а да се историјске зграде уступе представљању културе поднебља.

Колико смо у штампи видели, направљен је прелиминарни договор о уступању зграде Председништва на Андрићевом венцу (Нови двор) Историјском музеју Србије. Сада су збирке овог музеја згурене у неодговарајућем простору државних зграда у Немањиној улици.

Улагање више од шест милиона евра из националног инвестиционог плана у реконструкцију Народног музеја тешко се може огласити оправданом инвестицијом из најмање три разлога. Први је што се нарушава првобитни изглед зграде Монопола, други што се не добија битно већа површина за поставке па је Музеј и даље тесан за све оно што чува у депоима, а трећи разлог проистиче из теме овог текста – држава треба да "ослободи" многе историјски вредне зграде јер оне су примереније својим изгледом и унутрашњом организацијом простора захтевима музеја него потребама модерне управе.

Наведимо само неке зграде-кандидате. Најпознатија је и највише одговара одмерена лепотица Народне банке у Улици краља Петра. Подигнута је у стилу неоренесансног академизма; стубови и облоге зидова у холовима и главном ходнику урађени су од мермера, доминира розе боја, док су степеништа од белог мермера. Таванице су у храстовом дуборезу а светларници у вишебојном витражу. Сматра се успелим остварењем архитекте Константина Јовановића (Беч 1849 – Цирих 1923). Имајући на уму естетске вредности ове раскошне зграде, разумљива је одлука гувернера Јелашића да се из ње не исели у наменски прављену стаклену палату Народне банке Србије на Славији: гувернер очигледно има укус...

Виђен за музејски простор је и Стари двор, сада седиште Градске управе, у Пионирском парку.

Занимљива је и "коцка" Министарства финансија у Кнеза Милоша. Изграђена је 1889, пројектовао је бечки ђак Душан Живановић, а простире се на фантастичних 18.000 квадрата. Пошто је недавно реновирана (четири милиона евра, према писању штампе), спремна је за усељење без већих преправки.

Подсетимо да су на Новом Београду остале иза некадашњих савезних органа три зграде, да су добро очуване и да, природно, чекају пресељење државних чиновника с друге стране реке. А чекају и музеји.