Париске дане Шумановић обележио с Ајшом и Кики

Галерија слика „Сава Шумановић” из Шида представља се до 23. јуна у Дому војске Србије у Београду изложбом „Последња деценија”. Сад овај простор краси 45 уља на платну (углавном пејзажи и актови) из галеријског уметничког фонда који је настао од 1931. до 1942, односно у току последње деценије живота и рада Саве Шумановића.

Аутори ове поставке су кустоси Галерије Љубица Јукић и Весна Буројевић, која хронолошки осветљава живот Саве Шумановића, по свему посебног човека и сликара, рођеног 22. јануара 1896. у Винковцима, у браку Милутина и Персиде, а убијеног 30. августа 1942. у Сремској Митровици са још 120 Срба из Шида.

Кад је Сава почео да слика?

Са 14 година, као ученик земунске гимназије, похађао је приватне часове цртања код професора Исидора Јунга. У то време се дружио са Славком Воркапићем, који је ишао у уметничку школу, а имао је, касније, велику каријеру у Холивуду као редитељ. „Уметничке савете које ми је дао Славко користио сам цео живот”, написао је Сава.

Како је напредовао?

Учење сликарства у то време било је по угледу на класичне уметнике, импресионисте Сезана, Ван Гога... Али, пре тога они који су учили сликарство морали су да науче све. То „све” било је цртање до бесвести, и тек потом се сликало бојама. Кроз све то морао је да прође и Сава.

Ко му је био пример?

За учење и рад, пре свега, родитељи, па и сви рођаци. Његова мајка је завршила женски лицеј у Бечу, а отац је био шумарски инжењер и директор шумског газдинства у Винковцима. Стриц Светислав био је адвокат, а и његови ујаци, Тубићи, били су високо образовани. Они су оснивачи Српске штедионице у Загребу. Све су стекли радом коме је претходило високо образовање.

Како се Сава уклопио у то?

И Сава је, по породичном плану, требало да буде адвокат, али се определио за сликарство. А пошто је био човек који је чврсто стајао иза свих својих одлука казао им је да је дошло време да један Шумановић, и Тубић по мајци, буде уметник. Студирао је у Загребу, а 1920. је, као дипломирани сликар, отишао у Париз.

И град светлости је доживео као уметнички рај?

У то време Париз је то стварно и био. Поштујући правило да „прави уметници целог живота уче” уписао се у атеље, односно школу, Андреа Лота, истакнутог ликовног педагога аналитичког кубизма, у којој је, по његовом казивању, Сава био најбољи ђак. Из Париза је одлазио и у њега се враћао још два пута по две-три године.

Које теме је волео?

То су пејзажи и актови. Посебно је имао актове са два најзначајнија модела у Паризу Ајшом и Кики, до којих није било лако доћи, а њих две су му биле велика инспирација за више слика. Посебна слика са Кики је „Црвени ћилим”. Она је после тога, као велика муза уметника Француске, на једном добротворном балу проглашена за краљицу Монпарнаса.

А ко му је позирао у Шиду?

У последњој деценији свог живота пет година није имао модел за акт. Ниједна се није усудила да му позира. Ипак, догодило се. Једна лепа девојка, коју неки из тог доба памте као Ему, а други као Бебу, дозволила је Сави да лепоте њеног тела овековечи на платну. И од 1935. до 1937. захваљујући тој девојци насликао је грандиозан циклус под именом: „Купачице” или „Шиђанке”. То је нешто потпуно посебно и веома интригантно.

Да ли је неки модел Сави био ближи од других?

Једини писани траг о његовој могућој емотивној вези и неке жене забележен је у Загребу, у време кад је студирао сликарство. Било је то његово дружење са Антониом Ткалчић. Она је о томе писала кад он више није био жив, али више као о дружењу, а не емоцијама.

Која су Савина велика дела?

Она су настала током његовог другог боравка у Паризу, од 1925 до 1928. То су „Купачица”, коју је продао у Паризу, „Доручак на трави”, „Пијани брод” који је више сликао ноћу него дању и то, готово непрестано, седам дана. Па „Луксембуршки парк”, „Мост на Сени”... Као један од истакнутих младих уметника са Монпарнаса, позван је да декорише чувену кафану „Купола”. По ономе што се о њему зна, тада је уживао у раду и животним радостима. Али, био је и оптерећен ударцима судбине што је, на известан начин, утицало и на његову психу.

Шта му се догађало?

За разлику од других уметника који су тада боравили у Паризу, он је, из непознатих разлога, добијао француску визу само на шест месеци, па ју је увек, уз велике муке, продужавао. Пропагирао је рад у Француској, био је школован и имућан. Имао је и самосталне изложбе, француска влада му је откупила неке слике. Али, „терор” са визом је настављен. То је представљало велико оптерећење за његов рад у Паризу. Тешко је то подносио, па се 1930. вратио у Шид, а почетком лета је био на клиници у Београду због нервног растројства, јер га је истрошио велики рад. Ипак, и ту је сликао аквареле, пејзаже Вождовца. И за тих последњих десетак година насликао је око 600 слика.

Како је дочекао рат?

Потпуно се повукао из света и само сликао. Радио је свој посао не обраћајући пажњу на стварање Независне Државе Хрватске која је присвојила Шид. Ћирилично писмо је забрањено, па се Сава, из протеста, није потписивао на сликама већ је своја дела означавао годинама настанка. И на Велику госпојину, 28. августа 1942, заједно са 120 Срба из Шида, око шест сати је ухапшен. Усташе су их одвеле у Сремску Митровицу и сви су, после два дана мучења, стрељани.

-----------------------------------------------------------

Љубав према родном месту

Савина мајка Персида је 1952. основала Галерију слика „Сава Шумановић”. Тада је казала: „Сматрајући животну жељу свог сина својом материнском и људском обавезом и као наш заједнички циљ поклањам Савино животно дело родном месту које је он овековечио кроз своју љубав и учинио га славним својим сликама. Испуњавајући овај аманет уверена сам у дубоко разумевање и љубав којом ће бити прихваћен како од грађана Шида тако и од будућих нараштаја.”