Одлука грешног народа

Магични Ћира из Ниша говорио је за „Политику” (Културни додатак, 19. мај) о нашем језику и својој литератури. Усред несносне изборне оморине, било је то насушно, благотворно освежење и много више од тога: поетска апологија духовности и негација политике као вулгарне свакодневице.

Говор Зорана Ћирића о тајнама и лепоти језика, неопходан је пролог за овај текст, посвећен иначе политичкој лексици, и такозваној аналитичкој српској мисли.

Изгледа као да је Србија годинама од избора очекивала све, а од изабраних ништа. Политичке клике су је навикле да буде тако, јер је лаж легитимно средство овог најстаријег, но још недовољно јасног заната.

У оба круга избора, бар по један политички трудбеник окривио је народ за стање ствари. Прво Веља Илић, а кад је Тадић изгубио – и Драгољуб Мићуновић. После Николићеве победе, овај други се сетио извесног фирера, па је својом праисторијском аналогијом образложио потенцијале пука у масовном изборном греху.

Тадић ће можда бити премијер, а можда неће. Николић је скувао кафу својој Драгици „исто онако као да се ништа није променило. Као да није председник”.

У суштини, „изборне активности” на свим нивоима биле су досадна ретроспекција већ виђеног. Осим што је Николић коначно победио Тадића, што је кад-тад иначе морало да се догоди. Зашто баш сад – то је питање за политичке аналитичаре. То је нова сорта непотребних јавних радника, чије експлозивно размножавање ништа на може да спречи. Питање је за њих, јер народ није дужан и неће да одговара ни Вељи ни Мићуну.

У ствари, част те групе тумача онога што и сами видимо, спасао је главни уредник „Времена”, Драгољуб Жарковић. После резултата првог круга, група практиканата са Факултета политичких наука говорила је како је све готово: Тадић ће бити председник, имаће стабилну већину. Све је јасно као дан.

Жарковић је изрекао реченицу која је само јавни став, али је бацила у аут читаву аналитичку репрезентацију. А он је рекао: „Аман бре људи, станите мало. Ништа још није готово. У ствари, све тек почиње!” То би било то. Крај анализе.

Да, то је било тачно. Почело је 20. маја, а биће завршено у складу са ћудима српске политике, која је овде, уз све друге заплете и жонглераје, исто тако и вештина немогућег.

Ако изузмемо још Владимира Тодорића и Јову Бакића, који су говорили богатим језиком, Тодорић уз потенцирање озбиљности, Бакић успешно трагајући за фином иронијом, све остало био је другоразредни фестивал општих места. Уз то и често погрешних, отужних и полуписмених.

Било је аналитичара који су кубурили и са основама политичке теорије, не знајући поуздано шта му то беше кохабитација. Па су се тврдо држали хипотетичке парламентарне већине пројектоване за Тадићеву победу, и чак негирали било какав значај институције председника републике.

Али је ипак сув, досадан, раван и сиромашан језик обележио јавне испаде аналитичарске најезде. Многи од њих подсећали су на Чеховљевог јунака који говори само ствари које су иначе свима познате: „Кад се смркне слабије се види, а кад сване већ је много боље!” Пријатељу који се оженио, приликом честитања: „До сада сте били сами и живели одвојено, сада сте се венчали и живећете заједно!”

Тако један политички аналитичар рече: „Онај који добије више гласова у другом кругу победиће, а ја мислим да ће то бити Тадић!” И даље: „Дачић може да бира с ким ће, и он је већ изабрао мада се може предомислити!”

Да ли може? Чуло се да Ивица из Житорађе већ ноћима не спава од предомишљања. Куд ћу, на коју ћу страну? Мораћу да издам или Тадића или своје принципе.

На коју ће страну Милорад Додик, који је све своје резерве подршке бацио на једног кандидата. Аналитичар вели отприлике: „Искрено, очекивао сам већу излазност и самим тим Тадићеву победу. Не знам шта је било, у другом кругу бар није био Ђурђевдан. О Додику: Његов загрљај са Николићем биће некако хладнији”.

То можемо видети тек кад се Милорад баци Томи у загрљај. А то се има догодити већ на балу у поводу промоције Николића у президента.

Ни истраживачке агенције се нису прославиле. Неке су промашиле за читавих 10–15 одсто, што је довољан мотив да газда затараби дућан и изабере себи неки посао где нема рачунских радњи, статистике, узорака и валидних истраживања. Осим, ако није реч о „стимулацији” бирачког тела, чији би посао био једноставан: да своје гласање усклади са дунстерским изборним пројекцијама.

Али, изгледа да тако не иде. Да је лако предвиђати, агенције би играле лото уместо да се баве ђавољим послом. Сви остали ће некако радити свој. Политичким аналитичарима остаје да се уче на грешкама народа.