Остварио сан да буде свој газда

Свилајнац – Родитељи Саше Милошевића из Тропоња код Свилајнца свој радни век провели су у Паризу, а Саша се после три године вратио у завичај да би се бавио пољопривредом. Каже да се није покајао, јер ако се ради као у иностранству може исто и да се заради. Њихова осмочлана породица једна је од најбројнијих у општини у којој се сви баве пољопривредом и свако има свој део посла.

– Имамо 18 хектара земље на којој узгајамо кукуруз, пшеницу и остале културе намењене тову бикова, којим смо почели да се бавимо 1996. године. Тренутно имамо 27 бикова. Рачуница је проста. Теле купимо за 550 евра, а бикове продамо од 1.300 до 1.500 евра. Значи, 30 телади  платимо 17.000 до 18.000 евра, а бикове продамо за 42.000 до 45.000 евра. У иностранству за 1.000 евра радиш од јутра до мрака. Ако толико радиш и овде, исто можеш да зарадиш. И сада сам свој газда – каже Саша за „Политику“.

Он још каже да пољопривреда није тако тешка као што се прича, а ако домаћинство има све потребне пољопривредне машине, све може брзо да уради. За бригу о биковима, на пример, потребно му је по два сата дневно.

– Могу ја да товим и по 100 комада, али немам коме да их продам. Да није накупаца из Ореовице, пропали бисмо. Срећом, они плаћају грла одмах по преузимању. Мислим да би држава требало да настави да плаћа по 100 евра по бику, као што је радила две године – оцењује Саша.

О биковима брине и Сашин осамдесетогодишњи деда Драгољуб.

– Много је било боље када су постојале задруге. Овако свако покушава да ти закине. Посебно је тешко онима који тове по два-три бика. Само се муче. Без двадесетак се не исплати – додаје деда Драгољуб.

Иначе, ову бројну породицу чине још Сашина супруга Светлана, њихова кћерка Саша и син Филип, отац Радосав, мајка Мирјана, који су се 2000. године вратили из Француске, и баба Мица.