У Савамали није лоше

Први број „Политике” изашао је 1904. Исте године Тајмс сквер у Њујорку добио је своје легендарно име баш по најугледнијем америчком дневном листу – „Њујорк тајмсу”. Овај барометар урбане Америке, после деценија спорадичних уметничких интервенција, трансформисан је тек 2008. у место живе и редовне продукције, са преко тридесет великих пројеката изведених у шуми билборда, пролазника и аутомобила. Човек који је стајао иза свега тога зове се Глен Вајс. Овај Американац, архитекта по образовању, који се данас бави уличном уметношћу, говорио је о својим искуствима на „Миксер фестивалу”, у оквиру програма „Урбане трансформације”. Посебно је истакао значај ревитализације уништених градских квартова, а тим се бавио широм САД. Урбано планирање, поштовање душе окружења и присуство уметничке интервенције, по њему, кључ су успеха.

Пројекат „Тајмс сквер” базирао се на јасном плану да се константно промовише само уметност, без уплива великих корпорација, жељних сопственог маркетинга...

Тачно тако. Асоцијација власника објеката који се налазе на Тајмс скверу дала ми је, у периоду од 2008. до 2011, одрешене руке. У почетку имао сам ограничен простор, пошто је тада било саобраћаја на скверу места за пешаке, па самим тим и за уметност, било је мало. Али имао сам среће. Прво је градоначелник Блумберг пет блокова претворио у пешачку зону, да би потом председник наше асоцијације у центру сквера саградио упадљиве, стаклене, црвене степенице, које пролазнике воде до места где се купују карте за бродвејска позоришта. То је све променило. Одједном је Тајмс сквер постао место на којем се може седети и ћаскати.

Интересовање уметника било је велико. Као и публике, коју је, чини се, посебно привлачила интерактивност?

Преко сто уметника представило се кроз скоро све медије – од видеа на билбордима, преко плеса, инсталација, мурала, до великих мултимедијалних догађаја. Свима им је примамљиво било то што кроз Тајмс сквер сваки дан прође око 350.000 људи, док је за све те пролазнике најинтересантнија била управо могућност активног учешћа у уметничким пројектима. Оно што је мени лично било најзанимљивије јесу непредвидиве реакције посматрача, којима сам присуствовао.

Упада у очи да сте велики успех постигли баш у време економске кризе. Како?

Што се финансија тиче никад није било горе. Непосредно након отпочињања пројекта почела је и криза. На самом тргу је и банка „Lehman Brothers”, која је колабирала међу првима. Зато смо одустали од наума да новац тражимо од државе, града или чланова асоцијације. Али имао сам срећу па је Рокфелер фондација одобрила средства за пројекат. Један део финансирали су сами аутори, за које је присуство на том популарном делу Њујорка представљало престиж.

Пре ангажмана у Великој јабуци бавили сте се ревитализацијом запуштених градских четврти у Филаделфији, на Флориди... Какав потенцијал има Савамала?

Нисам још имао прилику да видим цео кварт, још увек се аклиматизујем. Али оно што сам на брзину уочио ми се свиђа, и по мом мишљењу, стање није уопште катастрофално, јер зграде још увек постоје, као и инфраструктура и дух. Верујте, успевао сам путем уметности да удахнем живот квартовима у којима су буквално отпадали делови зграда. Уметници дођу први, а потом и инвеститори. Јер ако уметници успеју, њих увек следе бизнисмени, који ове прве онда, нажалост, брзо избаце.

Значи ли то да бисте се радо одазвали позиву да после „Миксера” овде останете дуже?

Нисам још о томе размишљао. А нема ни позива. Али да, за мене би био изазов да урадим нешто по питању овог дела вашег града. Ангажман на Тајмс скверу био је изузетан, чак веома забаван, али моје срце је одувек било на страни интервенција у градским квартовима који имају потенцијал.

У међувремену, шта Вас тренутно заокупља?

Улична уметност. Радим слике великих формата на бетону паркинга и улица Флориде, где данас живим. Делом сликам легално, делом нелегално. Још увек немам проблеме због тога. А и зашто бих имао. На оно што је на земљи нико, ионако, не обраћа пажњу. Те површине по којима ходамо сви игноришемо. Ја сам решио да их искористим. Не угрожавам никога, слике су сведене, црна је боја на сивој подлози, различити облици, шеме… Нешто као урбани графити, само што нису на зградама и немају речи.