Потребан нам је самосвеснији глумац

Да ли је говорити о класичној улози глумца у савременом позоришту постало депласирано или можда помало анахроно? Да ли глумац постаје перформер? Питања су на које је велики број позоришних стручњака покушао да пронађе одговоре на овогодишњем 14. по реду Међународном симпозијуму позоришних критичара и театролога који је одржан протеклог викенда у Културном центру Новог Сада са насловом „Глумац је мртав, живео глумац!”. Симпозијум је одржан у оквиру актуелног 57. Стеријиног позорја. Учесници скупа пошли су од хипотезе да се у савременом позоришту глумац удаљио од драмске фикције, односно да је он данас перформер, плесач, говорник. Поред Позорја, организатор скупа била је и Међународна асоцијација позоришних критичара.

О проблемима савременог позоришта говорили су између осталих Ерика Фишер Лихте, театролог из Лондона, др Кристел Вајлер из Берлина, проф. др Марко де Маринис из Болоње, проф. др Марија Шевцова из Лондона, а специјални гост био је Јун Чеол Ким из Сеула, председник међународне асоцијације позоришних критичара.

– Идеја симпозијума је у директној вези са селекцијом 57. Стеријиног позорја, односно са чињеницом да се у нашем позоришту све више јављају нове форме, између осталог и документарни театар који пред глумце стављају нове изазове, поред осталог да не говоре увек и само у име неког измишљеног драмског лика, него врло често и у своје лично име, што је случај у представи „Рођени у ЈУ” или неким другим остварењима. Сама позоришна пракса поставља нова питања и нове изазове за уметност глуме. Када сам формулисао овакав назив симпозијума, парафразирајући онај узвик када се инаугурише енглески краљ или краљица, управо сам имао у виду то да нама на сцени данас не треба неко други, неки перформер, или глумац аматер, већ да нам и даље треба глумац, али са неким вишим степеном самосвести – каже Иван Меденица који је председавао скупом у Новом Саду.

– Мислим да је у нашем позоришту направљен уметнички пробој деведесетих са новим драмским писмом, који је кренуо од Биљане Србљановић, и велики пробој у режији са редитељима као што су Милош Лолић, Ана Томовић. Знамо да је наша глумачка школа базирана на Станиславском, али се у пракси дешава да се због услова рада, тај начин глумачког изражаја претвори у нешто друго, у неки клише, рутину и да наши глумци нису довољно вољни и спремни да се суочавају са изазовима које постављају савремено позориште и савремене позориште естетике. Са новим позориштем нама је потребан нови глумац. Можда он уопште није нов, можда је већ ту, али ми морамо да га охрабримо, да му дамо снаге да се ослободи страхова и клишеа и да буде спреман да се препусти експерименту – додаје Меденица.

На новосадском скупу „Глумац је мртав, живео глумац!”, чини се најчешће употребљавана реч била је – перформер. Тим поводом за коментар смо упитали Марију Шевцову театролога из Лондона.

– Проблем није у термину, већ у пракси. Славни Гротовски је рекао да живимо у пост позоришној ери. Он је желео да перформера одвоји од појма глумца. Перформер је онај који тражи одговоре из своје дубине душе. Он игра свој духовни пут, али у том смислу говоримо о специфичној форми перформанса. То није данашњи појам перформера у генералном смислу те речи. Ми можемо данас рећи да је Пина Бауш плесни перформер, Марина Абрамовић је са својим инсталацијама перформер или Робер Вилсон, али он не интерпретира текст. Из овога можемо закључити да енглеска реч перформер покрива далеко веће поље значења, него француска реч који значи спектакл. У томе лежи проблем.

– Испровоциран сам насловом који треба да укаже на питање – да ли глумац какав је до сада био треба да буде замењен некаквим другим глумцем, са некаквим другим особинама или неким „не глумцем” који чак није глумац већ перформер, балета. Испровоциран сам јер мислим потпуно супротно. Мој став јесте да је глумац незаменљив и одувек живи и биће жив док је живо позориште. А позориште је неуништиво. Друга је ствар што глумац у свакој епохи, сваком времену, средини мора да буде јако прилагодљив. Дакле, глумци ће и данас и сутра умети да одговоре на изазове и нове услове које ће нови, будући редитељи тражити – каже Владимир Јевтовић, глумачки педагог.

Скупу је присуствовала и Сибила Петлевски, хрватска драмска ауторка која тврди да је расправа о новим концептима глумачких типологија увек бучна и интригантна, а о провокативности теме говорио је и Мирослав Мики Радоњић, извршни директор Позорја.

Б. Г. Требјешанин