После јагњетине прија кафа

Дуга Пољана – Кад су им куће насред раскрснице важних путева, а на капији простране Пештерске висоравни, хтели не хтели, морају бити гостопримљиви. Како да преко зиме, кад, рецимо, на стотинак метара од њиховог места званог Дуга пољана, на познатој ветрометини Пометеник зачас навеје два метра снега, да у своје куће не приме окаснеле и промрзле путнике? Како да им не понуде конак и окрепљење док путари за дан, два пут не прочисте.
Не могу ни преко лета да не "пруже чашу воде" намерницима који су пристали да се одморе, пошто су се одоздо, од Новог Пазара успели уз кривудаве стрмине или су отуда, од Сјенице, по жези, преко висоравни без хлада, допутовали аутомобилом или тешким камионом, свеједно.

Одувек су у овом пештерском месту, које је нешто између села и вароши, лепо примали такве незване, а поготово зване госте. Говоре о томе и историјски списи, они из времена када је овде цар Душан ловио или када су каравани путовали према Дубровнику а трговци овде спавали и у старом хану коње "арапе" одмарали.

Тако, без обзира што је Дуга пољана деценијама место становника православне и муслиманске вере, гостопримљивих домаћина има и данас међу две, три хиљаде мештана. Знају многи, "ближњи а и из даљине" да ту, тик уз једину и главну дугопољанску улицу, кафану "Голија" више од две деценије "држи" Миле Стубић и кува "само такву турску кафу", а преко пута пекару и печењару "Ракета" већ 53 године има знатно старији, седамдесетшестогодишњи Шућро Љајић који нуди "најбољу јагњетину на свету". Тако кажу гости, а и ови угоститељи, један другог, чак и "иза леђа", исто хвале.

Нема ту, стварно, госту ништа да фали, њих двојица се међусобно испомажу, јер кад се код Мила друштво запије и пожеле нешто за мезе он довикне, да се преко пута чује:

– Шућко, кило маснијег...?

У обрнутом смеру, почесто, кад гости печење пожеле да "залију", уследи, примера ради, наруџбина:

– Миле, четири ладна, ко змија?

Та необична "пословна сарадња" траје више од две деценије, никад замерке, никад преке и ружне речи. Посао им добро иде, нарочито преко лета када, како Шућро каже, пече и по три пештерска јагњета у старој зиданој пећи и искључиво на буковим дрвима.

– сваког петка продам и пет печених јагњића, само немам коме да продам јагњеће коже, имам их четири стотине и утрошио сам две тоне соли док сам их уштавио. Да бар трошак за со могу да надокнадим, али нико неће, а о вуни да не причам, кило вуне за два пива... – додаје Шућро. – Знате, ми овде имамо најбољи сточни пијац на Пештери. Он се одржава петком и ту се сјати народ из свих пештерских села. Тог дана обојица гинемо од посла, а кад се гости разиђу онда и ми, имамо душу, заседнемо у кафану, увек према Шућровој жељи тамо где је музика и певачица, и мерачимо, обично од акше (четврте муслиманске молитве) до јације (пете молитве, која пада дубоко у ноћ) а почесто и даље, до, ситних сати. Једино је незгодно што Шућро, чак и када смо у женском друштву, мора да нас напусти, ваља му да на време потпали пекару... – прича нам, помало уз шалу, Миле.

Било је са овом двојицом староседелаца Дуге пољане речи и о озбиљнијим темама. Причали су нам и баш за штампу хвалили новопазарске путаре и њиховог директора Изета Љајића, за којег рекоше да одавде потиче, што последњих година путеве чисте редовно и упркос честом невремену одржавају проходност за возила. Уз то, рекоше да је власник предузећа "Путеви" недавно поклонио основној школи два аутобуса, тако да ђаци из села удаљених и до десетак километара од ове школске године нису "ђаци пешаци". Школа коју похађа око три стотине ученика, иначе, носи назив "Братство и јединство" и једна је од најлепше уређених у овом крају.– Тако, све би било лепо само да је још више неких фабричких погона, да се млади овде запошљавају, жене и удају... – сложише се при растанку са нама Шућро Љајић и Миле Стубић.