Роде, пијаца је живот

Крушевац – Вишемесечна акција Пословног центра увођења реда на пијацама у Крушевцу добила је ових дана нове размере. За задовољење закона и захтева око две хиљаде закупаца тезги ангажована је комунална, санитарна, тржишна и туристичка инспекција, уз помоћ полиције, али је то учинило још видљивије муке наше транзиције.
Објашњењима шефа Службе пијаца Зорана Ераковића о нужности спровођења закона, одбрани интереса оних који легално зарађују хлеб на пијацама и уредно измирују обавезе према Пословном центру и држави, потреби да тротоари поред пијаца буду чисти... нема се шта замерити.

Али, како да то разумеју они који немају пара да плате тезгу на бувљаку или пијаци, који су остали без посла због "реструктурисања предузећа", или без посла и дома на Космету па су стигли овамо, где немају ни дома , ни рођака, или, опет, ако су стари, сироти и усамљени у неким забитима Расинског округа, па повремено наврате да нешто од своје рукотворине продају и плате аутобуску карту и лекове?

Зато стотинак "протераних" и даље данима чека у малом парку преко пута старе пијаце, не усуђујући да кроче на тротоар због запрећених казни од двадесет или тридесет хиљада динара. Чекају и на пријем код председника Општине, надајући се да ће их чути и да ће бити њихов спаситељ.

Међу "дивљим пијачним продавцима" је и седамдесетогодишња Љубинка Милосављевић из Лепенца, села које је 25 километара удаљено од Бруса, према Копаонику. Успела је, каже, некако да добије упут лекару специјалисти, сакупила паре за карту у једном правцу дугом више од 80 километара, и понела плетене вунене наглавке, рукавице, патике и миљеа за столице.

– Ево, понела сам у ово торбиче неке ситнице које сам плела. Погледајте ми покривљене прсте, а морам да плетем. Мужа немам, а син ми је је проглашен за вишак у "Петолетки". Немам пара за карту да се вратим у Лепенац, а ови ме отерали са пијаце – јадикује.

Нешто даље од ње двадесетпетогодишња Маријела Гојковић. Завршила је средњу уметничку школу, постала графички дизајнер. Рођена је и живела на Космету, где је све изгубила: и дом, и родитеље, и брата... У Крушевцу се, препродајући око пијаце, сналази неколико година. И пита се куда ће сада када нема пара за закуп тезге.

Ништа мање очајна није ни Олга Ранђеловић, рођена 1952. Два пута је ломила ногу, остала без посла, радила годинама на бувљаку, али није могла да заради за закуп тезге. Има 21 годину радног стажа, али нема пензију.

Мука је овде дотерала и Драгицу Војиновић (рођену 1954) која има два студента и мужа без посла. Без посла је и Горан Милосављевић, и он и жена му. Некада је радио у "Трајалу", ситну отпремнину потрошио и сада не зна како да преживи без пијаце.

– Пијаца је за нас питање живота, роде. Само, како да останемо ту – пита Горан.

То, за сада, не знају ни људи из власти. Распети су између две хиљаде закупаца, који не трпе нелегалну конкуренцију, и мука несрећника крај пијаца.