Судска фиока

Још један фијаско српског правосуђа. Пет и по година, од 1. фебруара 2007. године, Виши суд у Београду није одржао ниједан претрес у предмету Секуле Пијевчевића, некадашњег директора Кредитно-експортне банке, оптуженог за давање мита. Будући да је за то време наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, Пијевчевић је избегао одговорност за дело које му је оптужницом стављено на терет. Заједно са њим, одговорност за исто дело и из истог разлога, избегле су и његове оптужене „колеге” Дејан Ивезић, инспектор Генералног инспектората МУП-а и Милан Ракочевић, власник приватне грађевинске фирме.

После пет и по година откако је поступак за давање мита раздвојен од оног против „стечајне мафије” у којем Пијевчевић такође одговара, судија је заказала претрес, саслушала оптужене, констатовала да је кривично гоњење застарело и донела решење о обустави кривичног поступка у односу на ово дело. Тројица окривљених тако су избегла одговорност за ово, али не и за дело одавања службене тајне за које су се такође теретили оптужницом некадашњег Окружног, а сада Вишег тужилаштва у Београду. Због тога ће на оптуженичку клупу на јесен – 14. септембра.

Виши суд у Београду, који је водио поступак против тројице окривљених, огласио се поводом ове бруке тек јуче по подне, када се ускомешала јавност која је, ионако, већ изгубила веру у судство у Србији.

Оно што је навео Виши суд јесте да је главни претрес заказиван 15 пута, али и да је исто толико пута одлаган. Разлози за неодржавање сведени су на правну синтагму – недостатак процесних претпоставки. Народски речено – судија се мењао три пута, окривљени или њихови браниоци нису дошли неколико пута, Пијевчевић је мењао адвокате…

Тужилаштво се о случају некадашњег директора КЕБ огласило тек пошто се сазнало за застаревање случаја „Пијевчевић” и сву одговорност свалило на суд, објашњавајући да је заказивање и динамика главних претреса искључиво у надлежности суда. Потом је и устврдило да ће „проверити и испитати како је наступила застарa због које је београдски Виши суд донео одбијајућу пресуду у поступку против Пијевчевића, Ивезића и Ракочевића”. Шта ће урадити ако се докаже да је неко одговоран за застаревање – не зна се. Важно је одбранити се. Ваљда по оној народној, напад је најбоља одбрана!

Обичним људима, после свих сумњивих работа у српском правосуђу са којима су се сусрели силом прилика или о њима читали у новинама, није важно ко је крив: суд или тужилаштво. Ионако пољуљано поверење у правду застаревањем случаја „Пијевчевић” још је више нарушено.

Било да је разлог аљкавост, нерад, или „сигнал” и „препорука”, за јавност је то мање битно!

Битно је вратити народу веру у правду!

Застаревањем случајева се чини супротно, ко год да је крив за њега.