Правда

Можда грешим, али мислим да није "правда" оно што траже они који би, уместо на 40 година робије, колико им је Специјални суд јуче досудио, Легију и Звездана Јовановића осудили на смртну казну. Није то ни жеља да се "узме правда у руке", ни да се "намире рачуни". Није то ништа што би све који сматрају да је 378 година робије за дванаесторицу осуђених за учешће у убиству премијера Србије Зорана Ђинђића мало свело на пуке осветнике. Оно због чега је јуче један део Србије, макар на тренутак, пожелео да Ђинђићевих убица више нема јесте – страх. 

Страх да Србија, можда, није далеко одмакла од оне у којој је било могуће да мафија смакне премијера усред бела дана испред зграде владе. Страх да Легија и Звездан, који су јучерашњу пресуду дочекали са осмехом, не докажу, као што су говорили, да се из сваког затвора може побећи. И на крају, или можда баш на почетку, страх да Легија и Звездан нису могли све то да смисле сами.   

Тако, ни читаве четири године од убиства Ђинђића и три и по од почетка суђења његовим убицама, Србија ову пресуду није дочекала с претераним олакшањем. Између осталог, и због тога што је током суђења на површину изашло много тога што је само доказивало да је страх у Србији мало кад безразложан.

Недостајао је Ђинђић, од када га нема, много пута и онима који га никада нису волели. А много пута и баш због оних који су се хвалили да су га волели. Или да је он волео баш њих.

Није због Ђинђића који је "ходао по води" за његовим сандуком ишло стотине хиљада људи. Није се плакало за оним Ђинђићем кога многи и данас тумаче и препричавају. 

Те сузе Ђинђић је "зарадио" онда када је, због Србије, на изборима у септембру 2000. године стао корак иза Коштунице, јер је схватао да се не "туче" са Коштуницом него са Милошевићем. То је Ђинђић за којим Србија жали. Зато што је он тада видео разлику коју неки ни данас не виде. 

Није Ђинђић ни за живота морао да буде савршен да би за Србију био добар. Не мора то ни после смрти. Толико о Србији.

Зато не мислим да је правда оно што Србија чека већ четири године. Она је окаснила оног дана испред зграде владе. Србија чека знак који би је уверио да нема бојазни да ће се вратити деценију уназад. То је требало да буде пресуда Ђинђићевим убицама. Друге правде нема. Правда би била Србија која би Легији и Звездану скинула онај осмех с лица. Србија у којој не би могли да се сакрију чак и да побегну из затвора.