Модерни песници највишег реда

Богдан А. Поповић (1936), један је од наших најугледнијих књижевних критичара. Био је стални књижевни критичар „Књижевних новина”, а потом готово две деценије недељника НИН. Аутор је књига: „Начела и дела”, „Поезија и традиција”, „Поезија и критика”, „Савремени песници”, „Дневни послови”, „Епски распон Миодрага Павловића”, „Песници и критичари”, „Критички колажи”.

„Београдска књига” недавно је објавила нову књигу есеја Богдана А. Поповића „И песници и критичари”.

Књигу отвара есеј о поезији Васка Попе. Он је пример модерног песника који се ослања на традицију?

Текстови о поезији Васка Попе и критичарском деловању Зорана Мишића налазе се у првом од четири одељка књиге коју спомињете. Реч је очигледно о челним модернистичким учесницима терминолошки проблематично именованог, али итекако драматичног и далекосежног сучељавања наших модерниста и реалиста с почетка педесетих година прошлог века. Ма колико се чинило парадоксално, најеминентнији представници европског и нашег модерног песништва својом природном, па и приоритетном обавезом сматрали су стваралачко активирање традиције. То посведочују и песничка дела Васка Попе. Збирке које он зове –затвореним, поготову. „Споредно небо” и „Вучија со”,понајпре. Ове Попине збирке чине спону између традиције и поетике модерног песништва, једну од најчвршћих којима наша књижевност располаже.

И остали песници којима се у књизи бавите: Миодраг Павловић, Јован Христић, Иван В. Лалић, Борислав Радовић, Љубомир Симовић били су модерни, али се нису одрицали традиције?

Нема сумње, у питању су модерни песници највишег реда, српска књижевност друге половине 20.века добар део својих вредности дугује управо њима. Између осталог и зато што су поетику модерног песништва обогатили множином различитих могућности прожимања са традицијом... Истини за вољу, мој приступ поезији Павловића, Христића, Лалића, Радовића и Симовића је есејистички, не пишем о њиховом интегралном песничком опусу. А то ће рећи да на њихов однос спрам традиције чешће упућују подтекст и контекст.

Анализирате и њихов есејистички рад. Јесу ли били бољи песници или критичари ?

Песничко и есејистичко стваралаштво ових аутора представљено је једно наспрам другог. У есејистичком жанру, моји „изабраници” демонстрирају врхунско мајсторство примерено рангу њихове поезије. Могло би се рећи да их, као есејисте, у блиску везу доводи начелан став, настојање да новим читањем и вредновањем српских песника канонизованој традицији српске поезије парирају једном знатно шире и сложеније схваћеном. Реч јео блискости која не подразумева неопозиву подударност у мишљењима. Њихови судови о неким од најмаркантнијих представника српске поезије 19.и првих деценија 20.века, па и о целим раздобљима, неретко се битно разликују.

Зоран Мишић је имао значајну улогу у сукобу модерниста и реалиста, подржавајући модернисте. Опстају ли његове оцене и данас ?

Какви год да су, промашаји и недостаци критичарске праксе Зорана Мишића (а има их, довољно исцрпно сам о њима писао),не могу умањити њене високе вредности. Мишић је несумњиво први критичар који је у једном одсудном времену, упркос различитим пируетама, заступао стваралачка начела којима нема приговора. Био је промотор и бранилац авангарде која ће постати класика. Иницирао је превредновање српске поезије у вековном распону њеног трајања и мењао представе о неким непомериво позиционираним песницима. Наговестио је,па ако хоћемо, и засновао могућност утемељења српске поезије у једној богатијој традицији.

Поезија Бранислава Петровића, кажете, унела је нов дух и нов квалитет у српску поезију. Шта је овај „песнички вулкан” донео ново ?

Песнички поступак Бранислава Петровића (и других представника „новог таласа”,с почетка шездесетих година прошлог века),критика је тумачила као израз тежње за комуникацијом, тежње која је налагала саображење поезије са свакодневним животом. Приписивали смо Петровићевој поезији естрадна својства и „режим слика отвореног типа”, описивали га као заговорника принципа песничког активизма, узносили као песника који је, рачунајући са дејством урбаног идиома и „ударних” метафора, обновио –моћ говора. Нисмо пропуштали да нагласимо да је проговорио песничким језиком који се не либи хумора и гротеске, па ни аутоматске асоцијативности... Врло је вероватно да се већина ових и њима сличних оцена и данас држи и сасвим је извесно да антологијске песме и поеме Бране Петровића живе у нашем памћењу. У овом контексту издвајам његову поему „Градилиште” зато што се у њој, у једној динамичној визији живота, сједињује већина делатних чинилаца његовог певања, зато што у савременој српској поезијинема снажније апотеозе човека и човечности, стваралачких прегнућа какав год да им је исход.

Бавите се и критичарским делом Михајла Пантића. Његов посао, с обзиром на квалитет данашње поезије, нимало није лак ?

Есеј о Михајлу Пантићу, критичару који делује у времену равнодушности, битно различитом од времена у којем је деловао Зоран Мишић, финализује моју књигу. Свакодневно савлађујући хаотично поетичко комешање, овај критичар већ три деценије покушава да одговори на питање: нова и најновија српска поезија – шта је то? Наш неспорно најагилнији савремени књижевни критичар, Пантић је тумач кадар да песничке збирке и опусе поетички диференцира и да их „опише” комбинујући неколико ефикасних критичких поступака. Уме да проникне у итекако суптилне и компликоване релације у поетском тексту и да своје откриће формулише са неупоредивом лакоћом...Када би тзв. интегрални критички метод био досежан идеал, Пантић би имао најбоље изгледе да му се приближи.

Имамо ли ми данас озбиљну књижевну критику ?

Тешко да смо у нашем времену некад имали озбиљнију. И најповршнији поглед на библиографију критичких наслова објављених последњих година доказује неслућену, квантитативну и квалитативну, експанзију књижевне критике у свим њеним видовима и формама...Ако ствари тако стоје, могли бисмо да поставимо и другачија питања. Рецимо: зашто је, упркос њене квалификованости, утицај критике на књижевна догађања крајње проблематичан ? Или, још пре: шта је заправо то што од критике очекујемо?Лако је могућеда би нас покушај да на оваква питања одговоримо одвео на један клизав, ванкњижевни терен на коме за проблеме уметности –смислених решења нема. Утолико пре,што их за проблеме које имамо у виду никад и није било,јер су дисциплини о којој говоримо иманентни.