Банке и бајке

Слом Агробанке, као једне од већих домаћих банака, још у темељу тресе укупан банкарски и финансијски систем Србије. О свим последицама њеног затварања рано је говорити, као и за свођење рачуна целе те операције. Пад угледа тржишта и поверења инвеститора – не дају се израчунати.

Али, како год, ова јавност има право на праву и потпуну информацију о свему оном што се у тој банци дешавало, па и о одговорности оних који су је водили. Надлежни ће морати кад-тад да изађу са комплетном анализом – ко је и где заказао. Најмање због тога да би неко „висио” јер је исувише добро зарађивао. Ми, као порески обвезници, то треба да знамо не само зато што ћемо платити њихов лош рад, комоцију, па и незнање, већ да се сутра не понови иста ствар у некој другој домаћој банци.

Цену рђавих пословних потеза платиле су много веће и познатије банке и земље од наше Агробанке. Зар Руси не купише недавно Фолксбанку. О слому америчког инвестиционог банкарства да се и не говори, али у овом случају неко, коначно, мора да каже како су се могли одобравати кредити појединим познатим људима из нашег света економије и политике и њиховим фирмама, ако је вредност укупне њихове имовине вишеструко мања од износа одобрених зајмова. А све су то аминовали људи, чија имена нису тајна, којима су акционари, а међу њима и држава Србија као већински власник, поверили свој капитал на управљање очекујући, разуме се, профит, а не губитак.

Тиме што су банку довели до банкрота и све извеснијег стечаја члановима извршног, управног и надзорног одбора, али и врху менаџмента, сходно закону, биће онемогућено да се баве тим послом и да „седе” у таквим телима у неким другим фирмама. Да ли је то довољна санкција? Можда и није, али таква су правила. Шта ће надлежни органи још ишчачкати, већ је за неку другу причу, али ове речи нису само о слабим тачкама система и недовољној контроли оних који су били задужени за тај посао већ и о нечему што се зове ризик акација, као хартија од вредности.

Све је, не само у овој банци, било као у бајци када су њене акције из емисије у емисију расле достижући историјски максимум од 50.000 динара. Потписник ових редова зна људе који су узимали кеш кредите, наравно у другим банкама, да би купили коју акцију Агробанке. Хтели су на брзину да дођу до веће зараде. Полакомили су се. Пренебрегли су ризике који прате трговину акцијама. Неки су извукли паре, али с поприличним губитком. И они, али и остали, велики акционари, као да нису могли да поверују да ће после сунца доћи дани кише, а коцкица у „монополу” престати да пада на шестицу. Вредност акција је лагано падала све до потпуног слома оличеног у оснивању нове банке о трошку државе, од које очекујемо да нам колико јуче каже – шта ће учинити да се Агробанка више не понови.