Позориште остаје заувек

Драмска уметница Оливера Марковић овогодишња је добитница награде за животно дело "Златни ћуран", признања које се по традицији додељује у оквиру позоришног фестивала "Дани комедије" у Јагодини. Највеће признање фестивала до сада су добили Миодраг Петровић Чкаља, Данило Бата Стојковић, Мира Бањац, Љубомир Убавкић Пендула и Никола Симић. Овогодишњи, 36. фестивал "Дани комедије" у Јагодини биће одржан од 20. до 27. марта.

Оливера Марковић имала је само девет година када је у Нишкој Бањи основала "позоришну трупу" у којој је била главна глумица, редитељка, ауторка текстова и управница. Када је 1948. године уписала Академију за позориште, филм, радио и телевизију, у класи Мате Милошевића, имала је за собом неколико занимљивих сценских остварења. Члан Београдског драмског позоришта постаје 1951. године. Током успешне и дуге каријере остварила је скоро 150 улога у позоришту, снимила више од 50 филмова, играла у многим телевизијским серијама. Улоге по којима је памти позоришна публика остварила је у "Мачки на усијаном лименом крову" Тенесија Вилијамса, Крлежином "Вучјаку", Милеровом "Лову на вештице", Шоовом "Пигмалиону", "Добром човеку из Сечуана" и "Мајци Храброст" Бертолта Брехта... Добитник је великог броја глумачких награда и признања.

Иза Вас је богата и успешна каријера. Ша Вам значи награда за животно дело "Златни ћуран"?

– То је изузетно вредна награда. Веома ценим комедију и сматрам да само прави глумци могу играти подједнако успешно и трагедију и комедију. Бити комичар уједно значи и бити по мало подозрив, у сваком случају на комичаре се гледа са другим наочарима него на "трагичаре". Али, мислим да је играти комедију у суштини много теже. За то вам треба духа, а то немају сви. Зато ми ова награда много значи.

Глума је, како сте једном изјавили, жртвовање. Кад бисте поново почињали да ли бисте изабрали исти пут?

– Свакако, иако нисам сигурна да би тај избор значио и срећан живот. Људи често мисле да су глумци некакав срећан свет који се сјајно проводи у животу. То, једноставно, није тако. Али, када сте глумац онда из тога нема повратка. Мало је оних који су напустили глуму. Много је више оних који су цели век провели патећи се са њом. Али, не жалим се. То је мој избор.

Непосредност издвајате као најубојитије комичарско оружје, а комедију као жанр по свом укусу. Које су њене чари?

– Непосредност се не може описати јер за њу не постоји рецепт, тајна мајсторске радионице. Или сте непосредни или то нисте. Можда је једини знак да ли сте непосредни или то нисте унутрашње осећање које имате када глумите. Ако не варате себе нећете преварити ни публику.

Носите у себи жељу да напишете сценарио за једну истиниту комедију с краја Другог светског рата... Да ли ће у скорије време бити пред публиком, с обзиром да је Ваш син Горан Марковић обећао да ће је режирати?

– Мој син је обећао да ће једну нашу згодну причицу из прошлости, која описује рађање једне позоришне трупе пред сам Други светски рат и, касније, настанак Београдског драмског позоришта, ставити на папир. Ја за то немам више снаге, али он ће то урадити за мене.

Поред великог глумачког дара, публика се дивила и Вашој лепоти. Колико је физичка лепота битна за пропусницу у свет глуме и да ли је довољна?

– Врло је важно да, на пример, код Нушића све жене лепо изгледају, да имају шарма и, понајвише, духа. Али, физичка лепота не значи ништа без глумачког умећа. Могла бих чак рећи да се лепота на сцени глуми, као и све остало. Ако је неко леп и празан, ништа од те лепоте неће деловати.

У младости сте желели да играте Ану Карењину, у зрелом добу у Чеховљевом "Вишњику".  Да ли данас маштате о некој јунакињи?

– Више не глумим и трудим се да не размишљам о будућим улогама. Уосталом, одиграла сам јако много тога. Ниједна глумица не одигра баш све што би желела и потребно је да се са тим помири.

Прошло је време у којем се глумац поштапао ситним реалистичким потезима, правио бравуре због аплауза... У чему је проблем, односно поента савременог домаћег позоришта?

– Не пратим већ дуже време савремено позориште. Свако време има свој позоришни израз, своје протагонисте, велике и мале глумце. Све пролази, али позориште, изгледа, остаје заувек.

Певање је јако битан сегмент Вашег уметничког бића. Зашто тврдите да је песма јача од било каквог глумачког монолога?

– Понекад, као код Брехта, на пример, певање је битан, можда најбитнији део нашег посла. Али глума и певање су некако веома сродни, у позоришту често и спојени. Као у "Мајци Храброст", на пример. Тешко можете наћи одличног глумца који не пева лепо. То иде једно са другим...