Ја сам путник који путује у круг

Глумица Драгана Варагић која већ две деценије живи и ствара у Торонту, од јесени ће и званично бити професор глуме на Академији уметности у Београду.

После успешне каријере коју је остварила у Народном позоришту у Београду, Драгана Варагић је деведесетих година прошлог века наставила професионалну каријеру као глумица, редитељ и професор у Канади. За свој рад у дијаспори добила је награду Културно-просветне заједнице Србије, награду града Торонта за међукултурну сарадњу и номинована је за награду Дора за најбоље глумачко остварење у Торонту.

Од јесени ћете се интензивно дружити са својим београдским студентима. Значи ли то да се дефинитивно враћате у српску позоришту стварност?

Као и до сада настојаћу да на разне начине и даље преплићем своје српско и канадско позоришно искуство. Моја професија и мој живот су номадског карактера. Донели су ми много изненађења, обрта, и изазова. Тако је и мој рад на Академији уметности један нови и леп изазов. Као што сам мојим канадским студентима предавала и елементе београдске глумачке школе, тако се надам да мојим будућим студентима у Београду пренесем и део онога што сам стекла у Канади. Тамо сам као глумица, редитељ или професор радила с једне до друге стране океана, а то је пет сати временске разлике. Тако да ових шест сати који деле Торонто од Београда не мислим да означавају непремостиву дестинацију.

Шта је пресудило да предузмете овакав корак с обзиром на то да знамо да сте остварили успешну каријеру и у Канади? 

Никада нисам размишљала да сам из Београда отишла или да се сад враћам. Можда сам ја путник који путује у круг. Али моја мајка то сигурно другачије доживљава. Рођена сам у овој земљи, овде су моји корени који су очигледно довољно еластични да досегну и преко океана. А Канада је земља која подржава да уклапањем у нову средину не заборавите културу из које сте потекли. Тако да никад нисам била без Београда. Најновији пример је мој позоришни пројекат у Торонту „Аска и вук” чију смо прву фазу завршили у новембру, и који је сарадња између сликарке Весне Перуновић, композиторке Ане Соколовић и мене. Другу фазу ћемо радити у Београду. Јер је то једини град у коме ћемо се све три наћи у исто време. Интересовање Академије уметности за мој рад у Канади ме је врло обрадовао. За мене има много смисла посвећивање младој генерацији, и то баш сада, и овде.

У чему је разлика, односно сличност између канадског и     српског позоришта?

Канада је отворенија према алтернативи и сталном испитивању нових форми. Врло је посвећена професионалном усавршавању. Има довољно новца да доведе велике светске пројекте на гостовање, као сада у јуну у Торонту новог „Ајнштајна на плажи” Боба Вилсона, или најновији пројекат Робера Лапажа „Карте”. Најважнији део позоришног репертоара у Торонту је канадска драма. Београдска позоришта су више отворена савременој светској драми и редовно играју класику упоредо са домаћом драмом. Овде позориште има важније место у друштву јер је приснији однос између представе и публике, добар глас о представи се спонтано преноси, мања је зависност од рекламе и медијске кампање. Највећа разлика је у начину рада и начину играња. Проба се интензивно и краће време него овде, и игра се иста представа дан за даном три недеље.

Колико је било тешко изборити своје место у уметничком животу Торонта?

Тешко је јер је велико тржиште, јер захтева изузетно знање језика који вам није матерњи, и не само знање већ и емотивну повезаност. Узбудљиво је јер се ови проблеми не решавају уобичајеним путем, морате да нађете свој начин, морате да будете своји, и да вам позориште значи више него икада да бисте кроз све то прошли. Подршка торонтске критике ми је много значила.

Наредних дана путује у Тиват где ћете режирати комад „Пенелопијаде” Маргарет Атвуд. Какво нас сценско узбуђење очекује, будући да је реч о музичко-драмском спектаклу који се заснива на комбинацији древног мита и савремености?

Биће доста музике и кореографије у овом комаду где нам Пенелопа и њене слушкиње нуде ревизију познатог спева, играјући многе улоге. У позадини комада је прича о Одисеју који је по повратку из Троје побио Пенелопине најверније слушкиње, чему Хомер посвећује изузетно мало простора. Тако да је ово и нека врста побуне против Хомера и веродостојности његове приче. И не само његове, ни Пенелопа нам не каже баш све. Комад интегрише структуру класичне грчке традиције и стил модерне драматургије. У овој канадско-црногорској копродукцији писац, редитељ, сценограф и композитор представљају канадски део уметничке екипе, а глумачка подела, костимограф, кореограф и мајстор светла су црногорски. Сарадња је остварена великим напорима Центра за културу Тивта.

Ко су Пенелопе нашег времена?

За мене је Пенелопа прагматична жена, која је у ствари владала 20 година и направила ту Итаку много бољом него што је икад била. Она је и мајка која има сина тинејџера, и мужа који никад није код куће, а опстанак зависи од ње. А онда је у тренутку који је обећавао да ће донети разрешење направила грешку. Велику. Занима ме тај тренутак слабости који није због притиска и невоље, већ обећања разрешења.

Баш због времена у коме живимо мене не занима само ситуација која је јача од ње и лимитираност њеног избора, мене занима и њена лична одговорност. А и њу, ја бих рекла. Она то не каже, само ме пушта да могу и тако да закључим.

Поред глуме, успешно се бавите и режијом. Шта вас је подстакло да се отиснете у редитељске воде? Колико вам глумачка професија помаже да се остварите као редитељ?

После магистарских студија понуђено ми је да режирам комад у Драмском центру Торонтског универзитета. Једва сам пристала. Нисам знала да то не мора да значи да се одричем глуме. После сам престала да размишљам у ограничавајућим категоријама: или глума или режија, или последипломске студије или практичан рад, или професура или позориште... тако сам научила да се трудим да комбинујем ствари. И да се не бојим нових.