Шишање оваца и чобанина

Краљево – Оде чича задовољан, ошишао ми двадесетак оваца за око три сата и наплати ми четири ’иљаде. Мало после дођоше ови за вуну, у комбију возе сточну со и нуде два кила за кило вуне. Шта да радим, где да чувам вуну, узмем со а они вуну. Кад сам се прерачунао, видим да то не покрива ни шишање, више од половине сам доплатио. Рекло би се, ошишаше и мене и овце. Али, шта могу, иначе сам морао овце да ошишам и бар сам тај посао обавио. А њима још боље, дошли са десетак џачића соли и из села одоше са пуним комбијем вуне, веле да су од Крагујевца... Тако нам Томислав Мајсторовић, пољопривредник из Дедеваца код Краљева, објашњава „компензациони” посао шишањa оваца и продаје вуне. Он срећом нема много брава, али слично пролазе и други власници далеко бројнијег стада, рецимо, на Пештерској висоравни.

Тамо је до пре три, четири године на тоне вуне стајало на тавану у шталама. Нико је, такорећи, није ни за џабе хтео, а онда се, уз помоћ представника Организације УН за храну и пољопривреду (ФАО) 2006. године појавила задруга „Сјеничка овца“, чији је директор Ејуб Рахић. – За две године – каже Рахић – откупили смо и продали око 200 тона вуне, углавном купцу у Енглеској. Цена се кретала око 65 евроценти, али је сада дошло до застоја. Разлог су ове курсне разлике, а и наша обавеза да обезбедимо складишта, према прописима ЕУ. Мислим да ћемо ускоро поново кренути са извозом, баш сам недавно обавио разговоре са представницима једне компаније из околине Ливерпула. А, вуне, бар на Пештери, има још на хиљаде тона иако се број оваца, такорећи, преполовио. Било их је пре пет година око 22.000, а сада овде пасе десет хиљада брава мање – тврди Рахић.

Наш саговорник, уз осуду појаве разних нелегалних трговаца вуном, нам је објаснио да и на Пештери шишање оваца кошта више него вуна. Поготово ако се шиша машински и ако то чине познати „фризери“, попут Фикрета Цуцака, Алмира и Назима Тахировића из Раждагиње код Сјенице, који су били и на светском првенству у шишању оваца, одржаном у Бјеркреиму у Норвешкој. Они тамо, како смо тада већ писали, нису постигли завидан успех. Истина, ошишали су овцу за мање од једног минута, али се бодовало и опхођење према браву и ту су изгубили важан број поена. Јер, како су нам објаснили, „тамошње овце нису као пештерке, мирне. Биле су неке дивљакуше и ниси баш могао да будеш нежан”. Тако су заузели претпоследње место, испред представника Црне Горе, који је „корисника услуга” шишалицом мало и посекао.

Но, ипак, нема бољих у том послу на Пештери, за дан могу ошишати и стадо од три стотине оваца, али шишање једне кошта 1,5 до два евра, а приход од око два килограма вуне, која је сада највише 80 динара, не покрива цену те услуге. Зато многи стада шишају сами и ручно.

А, о садашњем стању на тржишту и разлозима појаве накупаца за робу која до је доскора била багателна најбоље објашњење пружио нам је Есад Хоџић из Пријепоља, директор фирме „Стилекс“ која се у Србији најдуже, већ две деценије, бави откупом и прерадом, односно израдом производа од вуне. У поменутом периоду ова фирма је у Мађарску, Украјину, Белгију, Енглеску и Турску извезла око 500.000 тона вуне. – То је берзанска роба, а наши људи, и произвођачи и трговци, нису на то навикли. Не умеју да се прилагођавају тим променама на тржишту, нису довољно ни образовани за правилно сортирање, складиштење... Ето, у овом периоду има потражње, цена у откупу се креће од 40 до 80 динара по килограму неопране вуне, и одмах је ту више заинтересованих, појављују се и накупци, нелегални, необучени трговци. Но, нема сталности, сигурности рецимо за партнера из иностранства, јер чим цена на берзи падне биће нижа и овде и онда вуну на појединим подручјима Србије нема ко да откупљује – објаснио нам је, укратко, Есад.

Мирољуб Дугалић