Ево (старог) човека!

Очигледно је да се главни играчи на политичкој сцени неће променити ни после ових избора, што значи да неће бити нове инспирације за наше врсне хумористе и карикатуристе. Сва та лица већ је сјајно оцртао (споља колико и изнутра) духовити Марко Сомборац у „Блицу”, а нашла су се, мање или више отворено персонализована, и у анимираним телевизијским серијама, од „Пароброда Србија” преко „Никад извини” до „Џет-сета”. Иако се припадници „политичке класе” (коју су створили сложно и заједно сви ти народни душебрижници из власти и опозиције током последње две деценије) непрестано намештају као модели, на телевизији нема папренијег, боцкастијег хумористичког програма који би их узео за јунаке. После одласка „Беле лађе”, телевизијски екран још чека – без назнака да ће ускоро и дочекати – неку нову, можда другачију, али свакако сатиричну интерпретацију домаће политичке праксе.

Штампа се несумњиво много боље држи и разноврсношћу жанрова (од афоризама до хуморески, од карикатуре до стрипа) чува добри дух хумора као неопходног лековитог средства за јачање колективне виталности. О тим својствима једне од својих ликовних делатности, о карикатури и политичком хумору уопште, говорио је, с вишеструко награђиваним опусом иза себе, Душан Петричић у недавној емисији која му је посвећена на Другом програму РТС.

Културне, образовне и научне редакције Јавног сервиса, по природи свог делокруга, редовно припремају такве портрете истакнутих стваралаца – колико као сведочанство о актуелностима у свету креативности, толико и као трајну историјску забелешку за будућност. И, по правилу, у тим аутобиографским исповестима и саопштеним аутопоетикама (које, што је добро, не ремете директна питања новинара дискретног до невидљивости) много је оног што код гледаоца изазива заинтересованост, пажњу, разумевање, поштовање...

Све то, а и извесно дивљење с обзиром на позно животно доба, донело је гледање емисије „Ecce homo” о архитекти Михајлу Митровићу, градитељу и урбанисти, професору и писцу... Жива ментална активност, снажна радна енергија, неуморна ангажованост у професионалним и друштвеним пословима овог деведесетогодишњака окрепили су не само његове исписнике у ТВ публици који се, иначе и с разлогом, осећају медијски потиснутим, занемареним па и омаловаженим. Уз сличан утисак који ствара ефектан излазак на јавну позорницу високо уважаваног и као ТВ новинара неуморног Захарија Трнавчевића, али сада као посланика и председавајућег Народној скупштини, ето још једне потврде о вредности високих година, великог искуства и неусахле интелектуалне моћи.

И док не смисли начин како да и овом најстаријем (и можда најревноснијем) делу своје претплатничке масе програмски приђе наменски, простудирано, с уважавањем, РТС може да смањи општевидљиву медијску стигматизацију старости чешћим довођењем пред камере оваквих изврсних, изузетних појединаца. Има их знатно више него што се зна и што их ТВ показује. И делују апсолутно благотворно на своју и на остале генерације. Присетите се само у какво вас добро расположење доведе сваки ТВ сусрет с глумицом Бранком Веселиновић...