Вечна смрт васељене

Може ли човечанство преживети ужарену смрт Земље? Хоће ли икакав живот опстати у свеобухватној пустоши мрачног доба? Да ли ће и сама васељена нетрагом нестати?

Питалице-недоумице се ређају у недоглед. Зауставимо се и пођимо на недоживљено путовање. Препустимо се да нас својим знањем и уобразиљом воде двојица врсних приповедача Фред Адамс и Грег Лохлин, који су у књизи од које застаје дах, "Пет доба свемира" (на српском у издању "Информатике" из Београда), дочарали најдаљу будућност или лице вечности. Провели су нас кроз незамисливо дуго трајање: од трена у којем се, пре 13 милијарди и 700 милиона година, зачео космос до самог краја постојања, а то се исписује бројем са сто нула иза јединице (10

Започело је "великим праском", завршиће се "вечном смрћу". Незаустављиво ширење простора-времена, од настанка до нестанка, амерички физичари су разделили на пет великих доба: праисконско, звездано, "црних рупа", дегенеративно и мрачно. Прво окончава превласт густине енергије материје над густином енергије зрачења, друго, ишчезнуће звезда и галаксија, треће, опстанак ретких смеђих и белих патуљака (звезде), неутронских звезда и "црних рупа", четврто, распад протона и испарење највећих "црних рупа" и, пето, преостајање само четири врсте честица – фотона огромних таласних дужина, неутрона, електрона и позитрона.

Велика празнина

И упућенима и неупућенима је тешко да схвате свеколику празнину: обична галаксија попуњава једва милионити део запремине пространства у којем се налази! Уколико бисмо се отиснули ка случајно одабраној тачки, вероватноћа да се зауставимо у неком скупу разбацаних звезда износи један према милион!

Колико су разбацане, толико су – празне: иако има на милијарде галаксија, изгледи да набасате на звезду занемарљиво су мали и исказују се сразмером један према милијарду! Простор између звезда испуњен је гасом неуједначене густине (и температуре), с једном честицом (протон) у кубном сантиметру.

Две силе, привлачење (гравитација) и неуређеност (ентропија), од првог часка једна другу потискују и истискују; на бескрајно дуго време – према другом закону термодинамике – надвладаће друга.

Свемир је, дакле, настао у страхотној експлозији ("велики прасак") и наставио да се надима попут балона који дувате – испрва незамисливом брзином, касније нешто спорије. У сићушном делићу секунде ширења бржег од светлости нарастао је милион билиона билиона пута (10³⁰), вероватно и више. Данас видљиви (са око хиљаду милијарди милијарди звезда) с краја на крај се протеже 10²⁸ сантиметара. И састоји се од десет до сто милијарди галаксија, колико има звезда у једној већој галаксији (Млечни пут је близу другом износу).

Васељена је, грубо речено, саткана од вишка материје – 10⁷⁸ протона и неутрона, са занемарљивим примесама антипротона и других честица антиматерије која је ишчезла у поништавању с претеклом супарницом (анихилација) у најранијим тренуцима. И саму материју, нажалост, чека иста судбина, али ће распадање и те како дуго потрајати.

Уочено је да у свеколиком бескрају (свемир нема ивицу или се за тако нешто не зна) постоји тамна (невидљива) материја која – како се претпоставља – прилично успорава да галаксије и галактичка јата једни од других веома брзо утекну. Што су пространства већа, тамна материја више делује. Са старењем космоса ова неухватљива материја стиче кључну улогу, као што сада на већим пространствима јаче делује. У веома далекој будућности претвориће се у главни извор енергије.

Коначна тама

Прелазећи из звезданог у пропадајуће (дегенеративно) доба садашња галактична јата претвараће се у велике или метагалаксије. Стопиће се цела група оближњих, укључујући нашу и Андромеду, које једна другој хрле у загрљај. С друге стране, из умирућих избациваће се све чешће у међугалактички простор звезде с највише енергије, и то брзином од 300 километара у секунди. Галаксије ће се сажимати, судари умножавати, а број протераних звезда увећавати. За 10¹⁹ до 10²⁰ година преостале звезде, можда један одсто, прогутаће "црна рупа" у самом средишту галаксије.

Из осиромашених међузвезданих облака за сто билиона година исцедиће се последње звездано поколење. Крајњи исход: гомила звезданих остатака у виду смеђих патуљака, белих патуљака, неутронских звезда и "црних рупа".

До почетка доба "црних рупа" све ће, осим највећих, ослобађати енергију и губити масу. Када изгуби 95 посто, површина ће се ужарити као Сунце, а она ће опстати још 10³² година. Троструко дуже од досадашњег века васељене. У последњој секунди догодиће се експлозија милијарду пута снажнија од атомске бомбе бачене на Хирошиму. И док се потоње честице високе енергије буду удаљавале брзином светлости, на свемир ће се спустити коначна тама.

После растакања величанствене звездане машинерије, васељена ће драстично успорити, али никада посустати. Да ли би таква могла вечито да траје? Физичар Пол Дејвис коначни расплет назива – вечна смрт.

Шта ће се догодити с човечанством?

Има неколико излаза који данас сличе научнофантастичним казивањима. Не настрада ли у судару са залуталим астероидом или кометом, за две милијарде година живот на Земљи уништиће неизбежна "стаклена башта". Како да се то избегне? Ако залута нека звезда довољно близу и одвуче нашу планету, али тада ћемо се суочити с леденом будућношћу. Вероватноћа: један према 100.000. Уколико она улети у путању око звезде уљеза, живот може потрајати билионима година. У том случају ни нарастајуће Сунце, које ће јој за шест милијарди година спржити лице, неће наудити човековим потомцима. И остаје пресељење на планету око неке даље звезде.

Није све изгубљено ни касније: око старих белих патуљака живот може да опстане 10²⁰ година, што је сто милијарди пута дуже од раздобља које је било потребно да се развије на Земљи.