Част малини, али јагоде су слађе

Ваљево – Није забележено да је неко од пољопривредника у ваљевском крају, па и Колубарском округу посадио јагоде на површини од скоро 12 фудбалских игралишта, односно 10 хектара. Чедомир – Чеда Николић (81) није се уплашио од толиког „зелено-црвеног аеродрома”. Овај Ваљевац са импресивном животном и професионалном биографијом дуже време личним примером настоји да охрабри своје земљаке и отворено им поручи да такозване ниске мете баце у трње. Да су бојажљивост и сваштарење губљење времена, труда и новца.

Када смо недавно посетили његов јагодњак у ваљевском селу Миличиници, дочекао нас је речима да је ово наш Тирол који у свакој прилици наводи као пример за висикопродуктивну и савремену производњу воћа. Додуше, одмах је додао да је на овом изванредном терену за узгој воћа цена хектара земље чак 100 пута нижа него у Тиролу. Тачније тамо је 200.000 а овде ако добаци до 3.000 евра. Разлог је што нема довољно оних који хоће да је обрађују, саде а потом убиру плодове.

– Када сам пре пет година припремао овај терен за формирање јагодњака, са рукама на леђима обилазили су ме мештани и најчешће коментарисали како је мени лако, јер имам паре или сам их од неког добио. Они, наводно нису такве среће а и држава их је заборавила. Ја сам са овим засадом започео један пионирски посао, јер до тада овде се није садило више од неколико ари. С обзиром да су моје јагоде сортимента („зенга-зенгана”) намењеног за индустријску прераду са високим процентом шећера и интензивно црвене боје, како споља тако и изнутра, прве две године куповали су их Јапанци. То је додатно збунило мештане Миличинице и околних села. Иначе, Јапанци су и даље заинтересовани за дугорочну сарадњу, али мојих 12 хектара количински не може да задовољи њихове потребе. Њима је, како ми је речено, исплативо да долазе за око хиљаду тона, што подразумева јагодњаке на површини од 100 хектара. За сличну сарадњу заинтересовано је и неколико прерађивача из Италије. Дакле, пошто су се Пољаци као највећи произвођачи фокусирали на конзумну сада је наша велика шанса да ми преузмемо улогу главног снабдевача Европе индустријским јагодама. Част малини и купини, али лично сам се уверио да је и јагода слатка – каже Николић, при том додајући да велики број овдашњих сељака напросто плаши крупних послова и преузимања одговорности.

Он наводи да су бројни бенефити које пружа индустријска јагода (пристојне зараде, упошљавање већег броја људи), наводећи пример да је он у шпицу бербе имао и до 90 сезонаца, до тога да је ова производња одлична прилика за ангажовање и доказивање младих који су завршили средње пољопривредне школе и агрономске факултете. Иако довођење аустријског „Гриневалда” у Осечину, као и ваљевско подручје сматра за круну у пословној каријери, Николић ни у деветој деценији живота не посустаје. Саветује, али и личним примерима наставља да потврђује да је пољопривреда водећи и најквалитетнији обновљиви ресурс који има Србија.

– Недопустиво је да у нашем крају а и шире имамо толико запуштеног квалитетног земљишта. То је велика штета и за пољопривреднике и за државу и стога сматрам да је потребно увести плаћање пореза на необрађену земљу, а ону која је у поседу старачких домаћинстава под одређеним условима треба сервисирати, односно издавати у закуп –вели Николић, уз напомену да је давање статуса Ваљеву као центру за органску производњу воћа у Србији, још један адут у рукама овдашњих пољопривредника. Он у свом поседу под воћем има 35 хектара, од чега је око 10 под малином на надморским висинама од 300 до 700 метара. Од сопствене производње није се одвајао ни када је био на позицији сувласника у фотељи генералног директора „Гриневалдове” фабрике „Подгорина фрухт” у Осечини.

Пре него што смо се растали ипак није пропустио прилику да нас одведе на локацију потенцијалног, новог јагодњака који је ближи Ваљеву, пре свега због ефикаснијег обезбеђивања радне снаге. На питање о којој површини се ради као из топа је казао – око 15 хектара.