Ко онемогућава српску дијаспору да се врати

Кад ми је у ,,Политици” 15. маја објављен текст под називом ,,Како онемогућити српску дијаспору да гласа” нисам мислила да ћу тако брзо написати још један чланак на сличну тему.Стицајем околности, била сам у Београду у суботу, 9. јуна, и нашла сам се на концерту једног од најбољих аматерских фолклорних друштава у Србији – АКУД „Мика Митровић –Јарац”. Ансамбл народних игара и песама друштва је предивним концертом „Игра као сан” у Великој дворани Центра „Сава” прослављао двоструки јубилеј: 65 година од свог оснивања и 50 година успешне каријере кореографа и уметничког директора Србољуба Нинковића.

За једног од најистакнутијих солиста овог ансамбла који је бриљирао у кореографијама „Српске сватовске игре Косовског Поморавља”, „Игре Скопске Црне Горе”, „Стазама Суве планине”, „Ноћ у механи” и свакако „Башален Ромален – Ромске игре из Војводине”, то је заиста био остварени сан. Или неколико остварених снова.

АКУД „Мика Митровић –Јарац” чине углавном студенти Медицинског, Фармацеутског, Стоматолошког и Ветеринарског факултета из Београда. Од оснивања, хиљаде студената је прошло кроз ово друштво, освојене су многобројне награде, а многи бивши чланови су постали веома угледни у својим професијама.

Солиста Павле Павловић је дошао пре три године у Београд из Сакрамента, главног града Калифорније, где је рођен и одрастао. Једва да је знао да састави неколико реченица на српском језику. Пајин сан одувек је био да студира медицину, што му његова мајка Марија Крапчевић, која је сама одгајила два сина и бринула о старој мајци, није могла да приушти. Да би се студирала медицина у САД потребно је прво завршити четири године редовних студија на неком од факултета и наравно платити високе школарине, онда положити веома тежак пријемни испит за упис на неки од медицинских факултета, завршити три године изузетно скупих студија, после ићи на стажирање, па на специјализацију... Млади лекари, чак и ако одмах нађу посао, годинама морају да отплаћују кредите и позајмице, јер им је просечни дуг по завршетку студија медицине у САД од 150.000 до више од 200.000 долара.

Решење за Павла је нађено, студираће у Београду! Павле је вредно учио језик, положио пријемни, и сада је редовни студент на Медицинском факултету у Београду.

Поред мене на концерту у Центру „Сава” седела је Павлова мајка Марија, а до ње бака Радмила Крапчевић. Обе су допутовале из Калифорније да присуствују овом концерту и виде свог вољеног Павла у акцији. Док смо чекали почетак концерта, бака Радмила ми се жалила како никако не може да се избори са српском бирократијом, како је онако стару шетају од шалтера до шалтера. Бака је хтела да свом унуку, који је веома заволео Београд и Србију, остави у власништво парче земље у околини Крушевца одакле су Крапчевићи, које је припадало њеном мужу, Павловом деди Драгољубу Крапчевићу, православном свештенику кога је служба прво одвела у Француску, где им се родила ћерка Марија, а онда преко Канаде у Калифорнију. Деда је умро пре више до 25 година, тако да га Павле није ни упамтио. И почела је шетња од шалтера до шалтера, од града до града. „Госпођо, да бисте извадили ове потврде, треба вам лична карта. Шта, немате личну карту а ни пасош!? То морате прво да извадите. Госпођо, да бисте извадили личну карту, морате да ми донесете извод из матичне књиге рођених, уверење о држављанству и адресу пребивалишта у Србији. Како немате пребивалиште у Србији? Нема вас ни у старим књигама рођених у Београду? Немате ни уверење о држављанству? Онда нађите потврде за вашег оца. Где вам је отац рођен, у Београду? Како није уписан?” И тако укруг.

Прекинусмо разговор јер је концерт почињао. Маму Марију седиште није држало, стално је поскакивала и показивала нам: „Ено Паје, онај први, који води коло, са марамицом. Ено Паје, са шубаром, трећи слева! Бравоооо, Пајо!! Бравооо, Пајооо!!”

Концерт је завршен овацијама после последње тачке „Башален Ромален – Ромске игре из Војводине”, где је Павле као један од солиста био ненадмашан. Публика је била на ногама и овацијама враћала младе медицинаре неколико пута на бину.

Павле нас је нашао чим се мало публика разишла, и онако узбуђен и знојав, у шареној ношњи из последње кореографије, грлио маму и баку. А онда је одјурио да са ансамблом негде прославе овај велики успех, и успут нам добацио: „Јуче сам полагао један испит на факултету а у понедељак полажем други!”

Одакле Павлу толика љубав за српске народне игре и песме? Па наравно, од маме Марије. Поред сталног посла у Сакраменту, Марија је дугогодишњи директор и кореограф српског фолклорног ансамбла „Аска”, познатог у Калифорнији. Држи школу српских народних игара, као и предавања на ту тему, мада никада није живела у Србији. Потврду за свој дугогодишњи рад у овој области добила је на сасвим необичан начин. Када је Новак Ђоковић победио на Отвореном првенству САД прошле године (Ју-Ес опен), интервјуисан је на свим медијима у САД. Добио је и позив да буде главни гост на веома популарном вечерњем шоу који води Џеј Лено. (Новак не би био Новак да на сваком месту не промовише свој народ и његову културу: тражио је да се одигра коло уживо. Продуценти су се нашли у проблемима где за један дан да нађу играче и кореографа. Избор је пао на Марију, која је одмах села на авион за Лос Анђелес, носећи ноте „Хармоникашког кола”. Играчи и ношње су нађени, кореографија спремљена, а оркестар Рики Мајнора који је ноте добио увече већ је следећег дана на проби у један сат по подне без грешке свирао коло. Све је протекло фантастично, у коло су се поред Нолета ухватили Џеј Лено и Кејти Холмс (супруга Тома Круза). За изванредан рад Марија је од Нолета добила потпис на опанку!

Шетајући улицама врућег Београда после концерта и дружења са пријатељима из Калифорније, удисала сам опојни мирис липа, којих на жалост нема у САД, и размишљала где су нестала она обећања из 2002. да ће се поједноставити процедуре за добијање српског држављанства, и да ће се ефикасно вратити одузета имовина. По најновијем попису, нас има мање у Србији за неколико стотина хиљада. Млади још увек листом одлазе, а ја се поново питам ко то онемогућава српску дијаспору да се врати?