Штедња или банкрот

За мање од месец дана Србија је остала без три веома вредна човека. Најпре је отишао отац Радован Биговић, затим професор Љубиша Рајић и на крају Чедомир Попов. Ова три човека су се веома разликовала у својим професијама, погледима на живот, политичким схватањима. Но сваки од њих је пре свега у својој основној области стваралаштва оставио вредно дело и неизбрисив траг у изградњи културе овог народа. Нека им је лака земља.

Ма колико се ова тројица разликовала међу собом оно што их је повезивало била је чврста вера у своје принципе. За сваког сте знали шта мисли, у шта верује и иза чега стоји. Такви морални оквири нам постају све неопходнији јер наша стварност са несрећном политиком незаустављиво клизи у каљугу. Погледајмо на шта личи наша политичка сцена. Од ових што су у парламенту преговара свако са сваким. Зашто уопште гласамо ако између њих нема никакве разлике и ако свако са сваким може да уђе у владу?

Које су то на пример програмске, идеолошке, политичке или које већ везе које су тако чврсто повезале Ивицу Дачића и Млађана Динкића? По свему што данас видимо, СПС и УРС ће чинити основу будуће власти, а само је питање да ли ће им остатак посланика обезбедити ДС и ЛДП, у једној комбинацији, или СНС са партнерима, у другој. СПС и партнери су наводно лева опција која обећава социјалну сигурност, а Динкићев Г17 плус је наводно десна партија коју код нас описују као „неолиберале”. Шта је дакле то што је ове наизглед фундаментално супротстављене опције повезало у тако чврсту везу да Дачић коалицију са ДС-ом условљава чврстим захтевом да и УРС буде укључен?

Веровали или не, један од могућих одговара је: програмска блискост! Нажалост, потпуно незапажено је прошло саопштење издато након састанка СПС-а и УРС-а пре неколико дана. Оно је вероватно најважнији документ који у овом тренутку наговештава правац деловања будуће владе.

Србија се у предстојећем периоду налази пред дилемом сажетом у две речи које не силазе са насловних страна готово свих европских медија: раст или штедња. Избор је прилично једноставан. Једна варијанта тражи да се наставља са системом који је и довео до кризе, што значи додатно упумпавање непостојећих пара у привреду које треба да заврти нови циклус, вештачки створи или очува радна места и одложи ефекте кризе за још један период. Са таквим програмом је Франсоа Оланд на пример добио изборе против Саркозија. Ово подразумева даље повећање јавног дуга појединачних земаља, али и издавање такозваних еврообвезница, односно задуживање јединог правног субјекта који је до сада успевао да одржи здраве финансије и уравнотежен буџет – Европске уније.

Друга варијанта је, разумљиво, мање популарна и тражи штедњу на свим нивоима. Њени заговорници сматрају да се болест не може лечити средствима која су довела до масовног обољења јавних финансија у Европи. Дакле уместо даљег задуживања и упумпавања новца који иде преко банака, Меркелова и њени следбеници траже штедњу, смањивање потрошње и заустављање пандемијског раста јавног дуга. То ће наравно значити смањење ионако слабог привредног раста, могући пад у рецесију и раст незапослености. Но све друго би водило у ширење грчког сценарија. Премијер Бугарске Борисов је добро приметио да би се грчки проблеми решили за неколико година када би Грци свели плате и пензије на бугарски ниво. Бугари живе сиромашније него Грци, али је јавни дуг свега 15 одсто БДП-а.

У Србији је после избора Фискални савет први изашао са анализом и предлогом пакета мера који иде у овом другом правцу. Код нас иначе постоје и додатни проблеми. Док у великим европским земљама пумпање новца усмерено ка расту тражње подстиче раст домаће привреде, у оваквој земљи која нема своју производњу то би пре свега значило подстицање трговинске и банкарске делатности, односно раст увоза.

Поменуто саопштење СПС-а и УРС-а је важно јер се у потпуности одбацују предлози фискалног савета и инсистира се на неприхватљивости радикалне штедње. Дачић и Динкић су се сложили да је социјално неприхватљиво да се замрзну плате и пензије, да су против повећања ПДВ-а, да треба наставити са подршком локалним самоуправама и да се залажу за нове подстицаје за ликвидност домаће привреде (читај, ново упумпавање пара). Ако се зна да је само примена Динкићевих закона о локалној самоуправи направила рупу у државном буџету од око 350 милиона евра, поставља се питање ко ће ову договорену социјалну политику да плати? Пошто Србија има рупу у буџету од око две милијарде евра годишње она се може попунити или продајом Телекома и ЕПС-а или новим задуживањем. Дуг је већ сада супротно закону прешао 50 одсто. Договорени концепт СПС-а и УРС-а значи сигурно повећање тог дуга и пут ка грчком сценарију. Две највеће партије се још нису изјасниле око горње дилеме.

Дакле од тога ко ће да формира владу заиста је важније шта ће да буде њен програм.