Пакао од Кошара до Манхајма

После приче Шефка Таировића из Ниша о тортури коју је преживео у тајном затвору ЦИА у Манхајму, у Немачкој, своју потресну исповест изнео је и Бобан Миленковић, српски војник из Врања, којег су родитељи и сестре оплакали јер им је пре његовог повратка у Србију јављено да је убијен.
Обелодањивање постојања америчких тајних затвора у земљама Европске уније, крајем лета и почетком јесени 2006. године, о чему је писала "Политика", а што су, на основу аутентичних сведочења пре и  касније потврдили и лондонски "Индипендент", аустријски "Профил", берлински "Амнести интернешенел" и многи други дневни листови и недељници и организације за заштиту људских права, изазвало је велико огорчење и узнемирење међу становницима држава на целом Старом континенту.

После исповести Шефка Таировића из Ниша, о голготи коју је преживео у пролеће 1999. године, пошто је заробљен током бомбардовања наше земље близу југословенско-албанске границе, а потом месец дана био мучен и злостављан у казаматима за које нико није знао, формиран је Одбор за откривање и истраживање скривених затвора у земљама чланицама Европске уније и на територији држава које су кандидати за чланство у ЕУ, на чијем је челу италијански посланик Клаудио Фава.

Ових дана "Политици" је отворио душу и срце и други српски војник – заробљеник, Бобан Миленковић, из Врања. Потресна прича овог младог човека, коју је носио дубоко у себи скоро пуних осам година, баца нова светла на догађаје на Косову и Метохији и Европи из тог периода, али и на појединости за које не само да се није знало и о њима није причало, већ тек сада откривају како се на Србију и Југославију, њене становнике и војнике гледало и према њима поступало.

– Прошао сам прави пакао од Кошара до Манхајма, био злостављан и мучен, под физичком, али још више под психичком тортуром која је у себи имала за циљ само једно: да будем понижен и згажен, да се на мени као јединки, запалој у руке српских непријатеља, најпре шиптарских терориста, а потом и оних који су без икакве сумње били на њиховој страни, докаже да нисмо људи... Да су Срби криви за све!?! Заробљен сам на редовном задатку, близу Кошара 13. априла 1999. године. Од седишта своје јединице кренуо сам до положаја наше војске када је извршен препад, направљена заседа. По магли и киши нападнут сам с леђа, разоружан, оборен на земљу и одмах везан. Ланцима су ми везане руке на леђима и ноге, тканином уста,  да не могу да вичем, и очи да не видим куда ме воде. Кундацима пушака, моткама и ко зна све чиме тукли су ме шиптарски терористи, ударали бесомучно... Када су ме убацили у приколицу неког камиона окренули су ме лицем ка поду, а онда газили ногама, шутирали... После сат-два вожње изнели су ме четворица на рукама и бацили у неки подрум, где сам провео три дана и ноћи. Ниједног дана ми није донета храна и вода. Онда је једне ноћи уследила дуга вишечасовна вожња, претпостављам комбијем, у коме су ме опет ударали, шутирали. Потом опет неки подрум, мемла и влага.

Пет дана без воде

Касније, прича Бобан, сазнао је да је са Кошара одведен у седиште јединице ОВК, а онда у Албанију.

– Пет дана без хране и капи воде, али по "дневном реду" од којег се није одступало, три пута дневно, ујутру, у подне и увече, тукли су ме и мучили до бесвести. У међувремену сам саслушаван, испитиван. Чинили су то првог дана само Шиптари, а онда другог, трећег дана и четвртог неки које нисам видео, јер сам и даље био везаних очију, а они су говорили на енглеском, немачком језику. Чим се заврши саслушање бацали су ме у подрум, одакле су ме опет извлачили да би ме тукли и мучили, и опет испитивали. Био сам у затвору логора у НАТО бази крај Тиране, речено ми је касније, када су четвртог дана боравка и мог правог пакла, у поподневним сатима, стигли представници Међународног црвеног крста и један Рус. Већ сутрадан, био је то осми дан од када сам заробљен, а и даље сам био у ланцима, пребачен сам на аеродром и после два сата лета авионом и нове вожње аутомобилом, смештен сам у затворску ћелију. Тога дана први пут ми је скинут повез са очију, видео сам униформисана лица, обичне војнике и официре како пролазе поред ћелије. Добио сам први пут после осам или девет дана гладовања и изнуривања тањир неког јела, комад хлеба и чашу воде...

Покушавао је Бобан да сазна где је, али све је било безуспешно.

– Одмах, истога дана, почела су саслушања која су трајала и по десетак часова. Из ћелије су ме водили у једну просторију где су ме неколицина официра, уз превод на српски језик, испитивала. Поступало се самном много хуманије, али и даље сам понижаван и вређан. Једино што није било физичког мучења. И даље сам, међутим, био везан. Тражено је од мене да признам да сам учествовао у акцијама против Шиптара, да сам припадник паравојних снага, да нисам у редовној армији. Уследила су онда испитивања у каквој сам војној јединици, какав је њен положај, бројни састав, којим наоружањем располажемо, ко командује... Стално су ме убеђивали да они све знају. Само ја треба да признам и потврдим њихова сазнања... После тога часовима су ме саслушавали и инсистирали да испричам какви су планови наше војске...

Упознао Таировића

У затвору је Бобан упознао Шефка Таировића, војника из Ниша, који је као и он био заробљен недалеко од границе са Албанијом. И Шефка су изводили из ћелије, у којој су заједно били, и саслушавали.

– Четвртог или петог дана мог боравка у том затвору у моју ћелију стигао је и Шефко Таировић. Испричао ми је да је заробљен поред границе. И ја њему. Мислим да смо били једина два заробљена српска војника. Али, нисам сигуран... Једино што са великом сигурношћу могу после свих ових година да кажем да смо нас двојица једини остали живи!?!

У једној паузи између два саслушања, сазнали су Бобан и Шефко где су. Двојица Македонаца, који су радили као преводиоци, уз савет и подршку српским војницима у заробљеништву да издрже и истрају, испричали су им да су у америчкој и НАТО бази у Манхајму, поред Франфкурта. Нису били сигурни у своја сазнања, али наговестили су им скоро пуштање из тајног затвора ЦИА.

– Нисам ни знао да је мојим родитељима у међувремену јављено да сам убијен. А ја, као ни Шефко, нисам имао никакве контакте са Србијом и родбином. Нису нам дозвољавали да телефонирамо – каже Бобан Миленковић.

(Сутра: Проглашен сам мртвим)