Портрет без рама: Жељко Обрадовић

Пијачни дан на Колонакију, у срцу Атине, више неће бити као пре. Пуних 13 година он се пробијао уличицама које воде до његовог омиљеног кафића „Дејли“, док су продавци зелениша пунили своје цегере и трпали му у руке. Вагон би био мало да стане све оно што су му нудили сваког петка, а он би узео тек једну кесу, да не увреди оне који му се тако упорно клањају. А газда кафеа, због окупљања које се понекад одужи до ситних сати, дозволио му је да прекрсти „Дејли“ у – „Најтли“.

Три брата, власници једне таверне на периферији Атине, 13 година су износили најбоље вино и рибу пред њега. Ови ватрени симпатизери Олимпијакоса на зиду држе његову слику, иако је тренер клуба који мрзе из дна душе. Кажу: „Панатинаикос не волимо, али њему се дивимо, он је друг и лаф“. Отварају му задњи део таверне, он улази и бира рибу, док га на столу чека боца „санторинија“. Пуштају хитове Адониса Ремоса, знају шта га у срце дира. Опет, кад год пожели, грчки Здравко Чолић пева му на увце.

Његови идеални парови су трубачи и Ремос, Гуча и Акропољ, Чачак и Атина, Морава и море, пецање и кошарка...

Као што је пре непуне три деценије схватио да је Чачак премали за њега, 1993. године – да је прерастао и Београд, тако ових дана пакује кофере и одлази и из Атине, спремајући се, највероватније, за пут у Истанбул. С рекордних осам титула Евролиге, дупло више него било који други тренер, више не мора ништа да доказује у кошарци, пошто га Америка и НБА не занимају. С нашим државним тимом је стигао до европског (1997) и светског врха (1998) и олимпијског сребра (1996), а поред тога има и европску бронзу (1999). Једина два кикса у каријери имао је на Олимпијским играма у Атини 2004. године (11. место) и на „Евру 2005“ у Београду (деоба 9-12. места), док све остало може да се подведе под успехе и ситније неуспехе.

Тренерску каријеру започео је пре две деценије у Партизану и већ у првој сезони (1991/1992) освојио триплу круну (првенство, Куп, Куп шампиона). Тада, како данас каже, није могао ни да сања да ће овако брзо потући многе рекорде. После је водио Хувентуд (првак Европе 1994), Реал (1995), Бенетон (Куп Сапорте 1998), а онда се скрасио у Грчкој, обасут несвакидашњом љубављу и навијача и власника Панатинаикоса, браће Јанакопулос. Ипак, протеклих дана писмом је обавестио јавност да је дошло време да оде из „своје друге куће“, али да односи са свима остају на највишем нивоу.

За 13 година, дуже но што је ико провео на клупи неког грчког клуба, освојио је 23 трофеја: пет Евролига, 11 првенстава и седам купова. „Зелени“ су с њим постали један од три најуспешнија европска клуба свих времена и убедљиво најбољи у овом миленијуму. Навијачи су му испевали песму којом су га дочекивали на свакој утакмици, а нема сумње да ће се врло брзо, под сводовима арене ОАКА завијорити и дрес с његовим презименом. Такву част до сада су доживели само играч који је читаву каријеру провео у том тиму Алвертис и најватренија група навијача „Гејт 13“.

Београд је упамтио прославу његовог 50. рођендана, пре две године. Недавно је пријатељима обећао да ће прослава 55. бити још „луђа“. Свакако, сав новац иде у хуманитарне сврхе, а улазнице неће бити нимало јефтине.

Александар Милетић