Хоће ли Ђорђе Митровић добити своју улицу

Удружење грађана „Подморничар” поднело је Комисији за одређивање назива тргова и улица Скупштине града Београда предлог да престоница добије улицу подморничара Ђорђа Митровића (1905–1970). Реч је о официру морнарице Краљевине Југославије, иначе рођеном Београђанину, који је током Априлског рата 1941. године одбио да се преда Италијанима и Немцима. Преузео је команду над подморницом „Небојша”, којом је отпловио у Египат, стављајући се на располагање Савезницима.

– То је најзначајнија епизода у ратној историји нашег подморничарства. Надамо се да ће наш предлог бити усвојен и да ће улица подморничара Ђорђа Митровића сачувати сећање на подвиг храброг Београђанина – каже Милан Комар из Удружења грађана „Подморничар”.

У београдском Секретаријату за културу, задуженом за подршку у раду Комисији за одређивање назива тргова и улица, кажу да ће овај предлог бити размотрен када се комисија буде састала. Биће то посао за тек изабране одборнике, међу којима треба изабрати чланове комисије.

– Ако комисија усвоји предлог, он се прослеђује пред одборнике који на заседању скупштине дају коначну реч о додељивању имена улице – објашњава Горица Шкипина, помоћник секретара за културу.

Подморничку флотилу Краљевине Југославије рат је, 6. априла 1941. године, затекао у Боки Которској, која је била главна база. Првих дана подморнице су избегавале нападе немачких и италијанских авиона. Трећег дана рата подморнице „Небојша” и „Смели” упућене су на подручје Бари – Бриндизи – Драч – Валона, са задатком да угрозе непријатељске комуникације, али није дошло до дејстава по бродовима. По повратку у базу, подморничари су приметили да су многи припадници морнарице већ показали безвољност за даље ратовање, било је прилично оних који су намеравали да се ставе у службу непријатеља.

Група подморничара била је одлучна да настави да се бори, макар морали да пребегну Савезницима. Међу њима је био и поручник бојног брода прве класе Ђорђе Митровић, који је у критичном тренутку преузео команду над подморницом „Небојша”. Било је то у вечерњим сатима 16. априла 1941. године, а податке о овом подвигу прикупио је пензионисани новинар „Политике” Радован Ковачевић.

Подморница је те ноћи пунила батерије, а у зору 17. априла наставила је пут према Савезницима у Грчкој, на дубини од 30 метара. Увече су изронили и наставили пут према Отрантском пролазу, али су морали поново да зароне да не би били примећени у ведрој ноћи.

– Наша подморница је ронила целу ноћ и дан. Тек 18. априла, с падом мрака, изронила је ради допуне батерија, али је видљивост била таква да се после поноћи морало поново заронити – објашњава Радован Ковачевић.

У зору 20. априла, стигли су до Кефалоније, највећег у групи Јонских острва. Југословенски морнари су пријатељски дочекани, све што им је било неопходно Грци су дали бесплатно. Наставили су пут према Криту и, кроз минска поља, упловили су у залив Суда. Уследио је напад немачких авиона, па је подморница „Небојша” морала да зарони и „легне” на дно, одмах поред грчке подморнице „Папаниколас”. По престанку напада подморнице су се раздвојиле и преместиле, пре него што су баш на то место авиони бацили подводне бомбе. Због жестоких ваздушних напада на грчке и британске снаге на Криту, југословенска подморница морала је да продужи пут према Египту, при чему је конвој у коме се кретала био изложен „пријатељској ватри”, срећом без последица. У Александрију су упловили 27. априла 1941. године.

– Подморницу „Небојша” Британци су користили за обуку својих подморничара. После рата је враћена у земљу, али јој је име промењено у „Тара” – каже Ковачевић.

М. Галовић

-----------------------------------------------------------

Умро по доласку у Београд

Ђорђе Митровић је у Александрији завршио британски падобрански курс и једно време је служио на британском бојном броду. Крај Другог светског рата дочекао је као војни изасланик краљевске владе у Риму. Одлази у Канаду, где је 1946. године пловио као капетан брода на језеру Онтарио, после чега је до пензионисања 1970. године радио у фирми за производњу оптичких инструмената. Те године се враћа у Југославију. Умро је само шест недеља по повратку у родни Београд, где је и сахрањен.