По сестру преко Дрине

Лозница – Добринка Вукосављевић (62) памтиће прошлу недељу као један од најсрећнијих и најпотреснијих дана до краја живота. Тада је први пут загрлила рођеног брата Јована Мајсторовића из Милића (БиХ) и сестре Ковиљку, Винку и Илинку који до јуче нису ни знали да преко Дрине имају сестру по мајци.

Први сусрет догодио се у једном ресторану недалеко од граничног прелаза "Трбушница", где се окупило тридесетак чланова фамилије са обе стране. Емоције јаке, сузе радоснице и прича која треба да размрси зашто је до првог сусрета дошло тек сада. Јован је тако срећан да би "летео небу под облаке" и док грли Добринку каже да "за њега Дрина више није граница па ће је прелазити што чешће и долазити код сестре". Она не може да заустави сузе и тихо говори да је сада, иако није баш најбољег здравља, "ништа не боли" и да ће "са братом и сестрама покушати да надокнади минуле године". Превише су узбуђени да испричају игру судбине која их је толике деценије држала раздвојене па помаже Јованова ћерка Зорица.

– Њихова мајка Јована била је трудна када је 1944. из Босне, преко Дрине, избегла у Србију где је наредне године родила Добринку. У међувремену сазнаје да јој је први муж погинуо. Није смела са бебом да се врати, па је даје на усвајање жени из Доње Борине, код Бање Ковиљаче, која је одгајила Добринку. Јована се кријући то, таква су ваљда била времена, вратила у Милиће где се удала за мог деда Илију са којим је родила Јована, Ковиљку, Винку и Илинку. Она је тек на самрти 2005, у својој 84. години, открила дуго чувану тајну и рекла мом оцу да нађе сестру за коју до тада није знао да постоји. Од тада смо, неких годину и по дана стално тражили Добринку и успели да је нађемо – прича Зорица.

Јован и сестре су се распитивали на све стране а случај је хтео да је Радован Јосиповић из Доње Борине упознао Зоричиног рођака Ратка Радића из Милића, који му је све то испричао. Радован се по селу распитао о остављеној девојчици и код матичара нашао податке о усвојеној Добринки. О томе је обавестио друга Бранка, Добринкиног сина, и одмах су отишли у Милиће где су установили да су Јован и Добринка брат и сестра по мајци. До сусрета сестре са најрођенијима могло је доћи раније али им се није дало. Добринка је као дете начула да има брата и сестру али то мало података није јој омогућило да их касније нађе. Бранко је током девдесетих радио у Милићима и тамо се, како се приликом сусрета пронађене фамилије утврдило, са већином њих дружио не знајући да су род.

– Покушао сам да их нађем још пре петнаестак година, али нисам имао тачне податке и нисам успео. Дружио сам се са многима од њих, са ујаковом ћерком Зорицом сам се сусретао јер смо радили на истом месту, али ето тек сада знамо да смо родбина. Чим сам сазнао за њих одмах сам прошле среде отишао у Милиће а три дана касније смо организовали овај сусрет – каже Бранко док грли ујака Јована.

Добринка, која живи у Бањи Ковиљачи и има три сина и ћерку, срећна је што је у 62. години први пут видела брата и сестре мада жали што се то није десило много пре. Новооткривени рођаци остали су још дуго да се друже и покушају да за неколико сати сазнају што више једни о другима и надокнаде изгубљено време. Добринка се није одвајала од Јована и сестара са којима ће се виђати што чешће јер Милићи и Ковиљача нису преко света, дели их тек Дрина. Као уосталом и све ове 62 године колико их је живот држао раздвојене.

--------------------------------------------------------------------------

Мајка

Добринка је у недељу први пут, на фотографијама које је донео брат, видела мајку Јовану на коју веома личи, не само ликом већ, по речима родбине из Милића, и по покретима и гласу.