Суперкомпјутер на нокту

Суперкомпјутер на једном чипу, то је достигнуће "Интелових" стручњака. И то први на свету који се програмира (програмабилни)!

На комадићу силицијума величине људског нокта у 80 језгара сабили су моћ данашњег веома моћног рачунара.

Другим речима, постигли су да са 80 језгара обавља један билион или 10¹² рачунских радњи (с покретним зарезом) у секунди, с пропусном моћи између језгара од 1,6 билиона битова у секунди, што је снага која се предвиђа за будуће личне рачунаре и сервере. И тако су најавили доба дигиталних рачунаљки од једног терабајта навише – тера ера.

Уместо увећања учестаности (такта), изабрана је доградња језгара.

Процењује се да ће такве машине у скорој будућности увелико бити на располагању за претраживање Интернета – највећма за образовне и пословне потребе (научно опонашање, замашни прорачуни, захтевни графички прикази), свеједно да ли су у облику преносних или стоних. Такав чип се састоји од сто милиона транзистора, а свако језгро садржи петоулазне усмериваче (router) за поруке. Језгра су повезана у дводимензионалну окичасту мрежу у коју се могу уткати нова.

Каква је то добит за корисника?

Све што се доскора сматрало научном уобразиљом упечатљиво дочараном у "Звезданим стазама". Да набројимо најбитније: вештачка интелигенција, видео-општење истог трена (без задршке), игрице верне стварним приказима, копање по мултимедијалним подацима (у виду написа, звука и слике) и разумевање изговореног у часу док то слушате.

Истраживачи у овој компанији навелико испитују чипове који ће преносити податке од чипа чипа до чипа и од чипа до рачунара, с циљем да осмисле програме који ће умножити снагу сваког језгра. За ту сврху ваљало је осмислити нов поступак израде на силицијуму, везе веома широког опсега и малу потрошњу струје.

Очигледно је то прекретница или међаш у долазећем паралелном и вишепроцесорском рачунарству, намењеном подједнаком испуњењу потреба на послу и код куће.

Граница од једног терабајта (билион бајтова) први пут је домашена 1996. године са суперкомпјутером ASCI Red који је постављен у Националној лабораторији Сандија. Грдосија је запремала више од 600 квадратних метара површине, а била је састављена од десет хиљада процесора Pentium Pro који су трошили 500 киловата електричне енергије. Иста брзина у обради података постигнута је новим чипом с више језгара који стаје на врх прста! И за то време утроши само 62 вата струје, што је мера многих садашњих једнојезгарских процесора.

Споља гледано, израда подсећа на ређање или уклапање плочица или црепића, од којих свака представља једно језгро, а то је остварено захваљујући новим и чврстим материјалима. Ово ће утрти стазу вишејезгарским процесорима с милијардама транзистора с кудикамо већим  учинком.

На својеврстан начин ови чипови дочаравају мрежу на чипу, устројство које омогућује веома брз проток података између језгара (билион и више битова у секунди)! Истовремено је примењено побољшање којим се струјом снабдева свако језгро понаособ (укључује се и искључује по жељи), што је уродило већом независношћу, мањим трошењем и бољом искоришћеношћу.